Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, поводом интересовања већег броја медија за то да ли ће и како реаговати на то што су у јучерашњој скупштинској дебати јавно коришћени подаци о личности из службене документације Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова, саопштава да је наредио покретање поступка надзора над спровођењем Закона о заштити података о личности у оба министарства.
Врста личних података и начин на који су коришћени указује на то да су службена лица у Министарству одбране извесно а у Министарству унутрашњих послова врло вероватно, стављајући личне податке којима располажу у законом утврђене сврхе на располагање трећем, неовлашћеном лицу, повредила одредбе Закона о заштити података о личности и тако починила кажњиве прекршаје.
Mеђутим, све околности говоре да се ради о поступцима који представљају и знатно озбиљнију повреду закона него што је то прекршај, односно да се ради о извршењу кривичног дела.
Повереник и овом приликом подсећа да је чл. 146 ст. 3 КЗ-а предвиђено да ће се службено лице које податке о личности који се прикупљају, обрађују и користе на основу закона неовлашћено саопшти другом или употреби у сврху за коју нису намењени, казнити затвором до три године.
Зато би било не само нормално и логично него и нужно да овакви догађаји, много пре повереникове, изазову пажњу и одговарајућу реакцију јавног тужилаштва. Веома је забрињавајуће то да, у бројним ситуацијама у којима је долазило до тешких повреда права на заштиту података о личности која су изазивала, најблаже речено, сумњу у извршење кривичног дела, тужилаштва нису налазила за сходно да реагују на бар приближно адекватан начин, често чак ни уопште.
Посао државних органа је да штите податке о личности грађана, а не да их компромитују и злоупотребљавају. Свака злоупотреба тих података морала би привлачити пажњу свих надлежних и повлачити за собом одговарајуће консеквенце. То посебно важи за готово отворено нескривено стављање на располагање од стране органа власти података из службене евиденције припадницима било које политичке опције, да би их они користили у међусобним политичким обрачунима.
Ово није први пут да се сусрећемо са злоупотребом података о личности из службених евиденција органа власти за политичке обрачуне, настави ли се то прети опасност да постане правило. Повереник ће увек реаговати у оквиру својих надлежности и у складу са овлашћењима, али он нити може нити треба да ради све оно што су дужни да ураде и због чега постоје други државни органи. Ако и у овој и у сличним ситуацијама то по правилу изостаје, на путу смо да се уставне и законске гаранције заштите приватности, односно података о личности, и иначе недопустиво често угрожене, претворе у празне фразе.
