Поводом захтева Агенције Бета да Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности прокоментарише ускраћивање, од стране представника Владе, информација о постојању и садржини Одлуке Владе којом се предвиђа исплата износа од милион долара у вези са „случајем М. Ковачевић", Повереник Родољуб Шабић је дао изјаву следеће садржине:
„Немам поузданих информација о тој одлуци, о њој сам информисан из медија. Делим мишљење да није добро да медији шпекулишу са информацијама од државног интереса, али упозоравам да је веома често непотребно ограничавање права јавности узрок шпекулација. У конкретном случају, нико ми се није обраћао са формалним захтевом за заштиту права на слободан приступ информацијама. Чак и да ми се обраћао не бих могао да поступам по тој жалби будући да је Влада један од 6 државних органа за које чланом 22. Закона о слободном приступ информацијама предвиђено да се против њих не може поднети жалба Поверенику за информације, већ се заштита права обезбеђује у управном спору пред Врховним судом Србије.
Полазећи од наведеног евентуалну одлуку и проблеме у вези са правом јавности да сазна њену садржину могу да прокоментаришем само полазећи од неких реалних претпоставки и на начелном нивоу.
Претпостављени резон за доношење такве одлуке је оцена да се њом може смањити или елиминисати притисак у односима између наше земље и САД, притисак чије штетне последице би нас могле коштати много више од поменутог доларског износа. Формални основ да се таква одлука прогласи за тајну лако је могуће пронаћи у Пословнику Владе. А шта је суштински, материјални основ односно разлог за ограничавање приступа јавности, то је ствар коју је, по закону, дужна да објасни Влада. То је њена обавеза у сваком случају, а у овом је потенцирана чињеницом да се ради о диспонирању финансијским средствима на начин који је неуобичајен као и видљивим реакцијама јавности које говоре о неразумевању тог поступка.
Наиме, по чл. 9 нашег Закона о слободном приступу информацијама чињеница да неки документ носи ознаку службене, пословне или државне тајне није сама по себи, аутоматски, довољан разлог да би се ускратило право на слободан приступ информацијама. Уз тај формални разлог закон захтева и додатни материјални разлог. Дакле, информација која носи ознаку тајна може се ускратити јавности само ако би због њеног одавања „могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом који претежу над интересом за приступ информацијама."
То да ли заиста постоји овај материјални услов, цени се у свакој конкретној ситуацији. Дакле, у овој конкретној ситуацији, на формалан захтев за приступ информацијама то би прво морала ценити Влада Србије, а након ње, по евентуалној тужби и Врховни суд Србије."
