Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, оцењујући да је Предлог закона о тајности података који је Влада Србије утврдила и доставила Народној скупштини на усвајање, и са концепцијског и са правно техничког становишта на незадовољавајућем нивоу, упутио је председнику Владе Мирку Цветковићу писмо следеће садржине:
Поштовани г-дине председниче,
Обраћам се Вама и Влади Републике Србије поводом предлога Закона о тајности података који је Влада усвојила и доставила Народној скупштини Србије на усвајање.
Имајући у виду досадашње искуство о односу Владе према сугестијама Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, искрено, не очекујем да ће ово писмо имати ефекте које желим, али сматрам да ме функција коју вршим обавезује да Вам га упутим.
По мом мишљењу и са правно-техничког и са концепцијског становишта поменути Предлог закона, најблаже речено, изазива бројне дилеме. Предлог је припреман, без икакве јавне расправе и без могућности да се јавности, пре свега стручној, омогући да пружи свој квалитативан допринос који је оваквом предлогу свакако неопходан. Не желећи да трошим ни Ваше ни моје време, овом приликом, указаћу само на неколико маркантних отворених питања.
Повереник за информације од јавног значаја према Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Службени гласник РС" бр. 120/04 и 54/07) има право увида у сваки документ, сваки носач информација, без ограничења. То овлашћење Повереника које је иманентно његовој функцији, јер је нужно за њено остваривање, заснива се на самом закону и не подлеже ничијој сагласности односно одобрењу. У досадашњој, сад већ вишегодишњој пракси, то овлашћење нико није довео у питање.
Предлог Закона о тајности података позицију Повереника за информације квалитативно мења. По предлогу Повереник више нема ex lege право приступа ни једном документу који носи ознаку поверљивости. Уместо тога, он има „право на одобрење" (шта год то значило) које му чак у одређеним случајевима може бити и ускраћено. Имајући све наведено у виду, одредба да се Поверенику за информације одобрење издаје „без безбедносне провере", звучи заиста иронично.
У вези са оваквим решењем постављају се бар два питања.
Прво се односи на чињеницу да је посао Повереника, једна од његових функција, да наложи декласификацију, скидање тајности са одређених информација, без обзира на степен те тајности. Oдлучивање о томе да ли је то оправдано није само право већ обавеза Повереника, у сваком конкретном случају када се зато постави захтев. Како се тај посао може радити, ако Повереник може бити лишен могућности да изврши увид у садржину „спорног" документа?
С тим у вези, отвара се и питање односа оваквог решења према члану 20. став 2. Устава Републике Србије који гарантује да се достигнути ниво људских права не може смањивати. Овлашћења Повереника утврђена Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, нису никаква лична овлашћења, то су овлашћења државног органа установљеног зато да би штитио људска права. Да ли је очигледно, драстично ограничавање ових овлашћења у складу са поменутом уставном одредбом?
Од 01. 01. 2009. године дотадашњи државни орган Повереник за информације од јавног значаја преузео је и послове заштите података о личности, под новим називом Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
На тај начин Повереник је, у циљу реализације обавеза које је Србија преузела Конвенцијом о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података у вези са надзорним органима и прекограничним протоком података и Додатним протоколом уз ову Конвенцију, и посебно утврђених у чл. 81. Споразума о стабилизацији и придруживању Србије ЕУ, добио обавезу да обезбеђује примену постојећих стандарда у области заштите података о личности.
Овлашћења надзорних органа у области заштите података о личности утврђена горе поменутим документима, и посебно Директивом 95/46 ЕЗ су веома широка, и јасно дефинисана. Чланом 28. став 3. наведене Директиве ЕЗ утврђено је да надзорни орган има „- истражна овлашћења, као што су овлашћења за приступ подацима који чине предмет операција обраде и овлашћење прикупљања свих информација неопходних за обављање надзорних задатака; - стварно овлашћење за интервенцију као што је, на пример, овлашћење за изрицање мишљења пре но што се спроведу операције обраде података, сходно члану 20, и обезбеђивање одговарајућег објављивања таквих мишљења, издавања налога за блокирање, брисање или уништење података и увођење привремене или коначне забране обраде података, изрицање упозорења или опомена контролору, или прослеђивање питања националним парламентима или другим политичким институцијама; - овлашћење да се ангажује у правним поступцима када су прекршене националне одредбе усвојене сходно овој Директиви, или да скрене пажњу правосудним органима на те одредбе."
За овлашћења надзорног органа нису предвиђена никаква ограничења. Зато не постоји преседан за ограничења слична овим каква се предлажу. Илустрације ради, у законима о заштити података о личности суседних земаља, не само да се не доводе у питање, него се овлашћења надзорног органа посебно наглашавају одговарајућим формулацијама. Тако се, право на приступ документима уређује и следећим формулацијама - у чл. 32. Закона о заштити особних података Хрватске - "без обзира на ступањ тајности...", у чл. 53. словеначког закона - "без обзира на поверљивост или тајност...", у чл. 22. закона Босне и Херцеговине - "државне и службене тајне неће представљати препреку..." и чл. 66. Црне Горе - "без обзира на степен тајности...".
Још приликом усвајања Закона о заштити података о личности упозоравао сам да је решење које је унето у чл. 45. закона а које је предвидело, ограничења овлашћења надзорног органа односно Повереника, у супротности са горе поменутим међународним документима и опште прихваћеним међународним стандардима. И међународна пракса и у међувремену изнети ставови релевантних представника међународне заједнице то су потврдили.
Не знам да ли је то разлог због кога се сад, Предлогом закона о тајности података предвиђа брисање чл. 45. ст. 2. Закона о заштити података о личности, али свакако знам да пребацивање истог односно чак и лошије верзије у Закон о тајности података, није решење. Поновно упозоравам да ће се, буде ли Закон о тајности усвојен такав какав је предложен то негативно одразити и на остваривање и заштиту људских права и на оцене монитора ЕУ о усклађености нашег правног поретка са стандардима ЕУ.
Ограничење овлашћења Повереника, уз исто ограничење овлашћења Заштитника грађана забрињава утолико више што Предлог закона не нуди ни увођење специјализованог механизма чији би задатак био да контролише и обезбеђује примену демократских стандарда у области тајности. „Контрола" коју Предлог закона о тајности података наводи је само декларативна. Наиме, сасвим је очигледно да тело као што је Канцеларија савета за националну безбедност и због врсте и ранга (није реч чак ни о државном органу, већ о служби) па самим тим и због одсуства надзорних односно инспекцијских овлашћења праву контролу не може да обезбеди.
Коначно, тешко је схватљиво то да Предлог закона о тајности података још једном заобилази важно, у последње време, више пута акцентирано питање. Мислим на потребу заштите људи који су због јавних интереса дошли у сукоб са формалним правилима о чувању тајни, на тзв. инсајдере или дуваче у пиштаљку. Заштита тих људи је и ствар потребе и правичности и ствар наших преузетих међународно правних обавеза. Зато је заиста велика штета што је пропуштена још једна прилика да се прихвате нека, већ артикулисана решења, од којих је свакако посебно квалитетно оно које је понудио Заштитник грађана у амандману који је поднео на Предлог закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама.
