Овакво објашњење су оба удружења новинара Србије, УНС и НУНС, означила као тешку неистину и озбиљну увреду на рачун не само конкретног новинара већ и целе новинарске професије. Од полиције су, позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама, затражили да демантује или ако може потврди наводе министра. Полиција је на њихов захтев реаговала „ћутањем“, па су изјавили жалбу Поверенику за информације. И на захтев Повереника да се изјасни о жалби, полиција је ћутала, па је Повереник донео решење којим је наложио полицијској управи да у року од три дана обавести УНС да ли поседује било какве информације о овом догађају. Будући да полиција то није урадила, новинари су се у складу са законском одредбом да Влада Србије, у случају потребе, обезбеђује извршење решења Повереника, обратили Влади са захтевом да то и уради. Сада су то учинили поново.
Иако у упорном инсистирању новинара да истину истерају до краја ништа не може бити спорно, ипак би многи могли рећи да то више и нема неки практичан значај. Да ћутање полиције говори само за себе и да је истина већ добила сатисфакцију. Међутим, овај потез удружења новинара има неспоран начелан значај, јер указује на један феномен који је од немалог значаја за (лошу) оцену односа власти према, Уставом и законом зајамченим правима јавности, не само у овом случају већ генерално.
С тим у вези добро је подсетити се на неке податке који говоре како се код нас обезбеђује заштита права на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Ти подаци говоре да у отприлике две трећине случајева Повереник за информације не мора да доноси решење, да налаже, јер већ након његове прве интервенције орган власти даје тражиоцу информацију коју му је претходно ускратио. У преосталој трећини случајева, када је потребно и да формално налаже, Повереник доноси одговарајуће решење. У великој већини случајева поступа се по тим решењима. Ипак, у једном броју случајева органи власти нису поступили по налогу Повереника, иако је исти за њих обавезујући. Статистички, реч је о врло малом проценту у односу за укупан број. Ипак, ако се боље погледа квалитет и структура оваквих информација, а посебно ако се има у виду принципијелни значај оваквог „отпора“ закону, онда је јасно да се ради о питању које је неодговорно потцењивати.
Законодавац је, ваљда имајући то у виду, изричито предвидео да су решења Повереника обавезујућа, а да њихово извршење у случају потребе обезбеђује Влада Србије. Међутим, чињенице говоре да његову намеру одговорни нису схватили баш озбиљно. Наиме, у тих стотинак случајева у којима су грађани, новинари, медији, НВО и други од Владе тражили да обезбеди извршење решења Повереника, она то буквално ни један једини пут није учинила.
Једино објашњење које је пружено, а и то незванично, у пола гласа, било је да је проблем у томе што „није уређен“ начин на који би Влада требало да извршава ову своју обавезу. Ово „оправдање“ у почетку примене Закона можда је и могло бити прихватљиво. Неколико година касније – није. Утолико пре што на формалне предлоге Повереника да Влада овласти неко од својих радних тела да обезбеђује извршење решења Повереника, она није реаговала.
Може ли бити спорно шта представља, у контексту реалног остваривања права јавности, толерисање овакве ситуације? Не може. Без обзира на то шта је субјективни разлог, „доследност“ власти у непредузимању мера потребних за истинско остваривање Уставом и законом прокламованих права, објективно представља не само поигравање с тим правима већ и (ин)директно позивање на њихово кршење.
Аутор је Повереник за информације