08.06.2011.
У Србији никада нико није кажњен због незаконите обраде туђих података о личности. Овај податак је и у међународним оквирима заиста раритетан, па није случајно да је послужио и као повод за једну ироничну академску шалу (проф. Влада Водинелић) – „кад је у питању заштита података о личности, „статистика“ потврђује да Србија, без конкуренције, стоји најбоље. Јер да је било разлога, бар неко би морао бити кажњен.“
А разлога је наравно било, колико хоћеш, али казни ипак није. И пре неколико дана је на адресу Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности стигла занимљива пошиљка – пресуда Прекршајног суда у Београду којом је „табу“ срушен. Суд је у поступку покренутом на захтев Повереника нашао да су окривљени (једна приватна медицинска установа и њен директор) криви што су извршили прекршај из чл. 57 Закона о заштити података о личности и казнио их, првог са 100.000 динара, другог са 20.000 динара.
Не бих сад да се бавим одговорнима. Осим што то није битно, постоје још два добра разлога. Први је тај што верујем да су прекршаје учинили због незнања, немара и неопрезности а не зле намере, а други је то што мислим да би било и правичније и боље да се са кажњавањем па и са евентуалним негативним публицитетом због кршења права почело од неког органа власти, а не од приватника.
Разуме се, у савременим условима када се дневно продукују стотине и стотине пресуда једна појединачна, поготово прекршајна, тешко може да заслужи неку ширу пажњу. Али ова као, у најдословнијем смислу, прва такве врсте је завређује.
Једна кинеска изрека лепо каже – „И најдужи пут мора да почне првим кораком“. А ова пресуда јесте такав корак. Можда једва видљив, мали и несигуран али ипак корак на путу који треба да нас доведе до једног вредног циља. До ситуације у којој ће одсуство или мали број казни такође много говорити о односу власти према праву грађана на приватност и заштиту података о личности. Само не о игнорантском односу, већ о односу пуног поштовања.