„Shodno Ustavu video nadzor bi morao biti uređen zakonom. Ali, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ni jednom jedinom konkretnom odredbom ne uređuje obradu ličnih podataka putem video nadzora, a opšti principi (srazmernost, svrsishodnost) koje proklamuje nemaju razradu u odgovarajućim posebnim zakonima.
Posledica je to da u vezi sa video nadzorom generalno, u stambenim zgradama posebno, iako je odavno poprimio ogromne razmere, nemamo odgovore na niz veoma važnih pitanja. Ko i kako odlučuje o uvođenju video nadzora u stambene zgrade? Šta se konkretno nadzire, odnosno može nadzirati? Ko i pod kojim uslovima ima pravo pristupa bazama podataka o ličnosti koje se snimanjem formiraju? Koliko i kako se te baze podataka čuvaju od pristupa neovlašćenih lica?
Vredi podsetiti da se u velikoj većini zemalja uvođenje video nadzora u stambene zgrade, upravo zbog rizika po privatnost ne smatra običnom tehničkom odlukom, pa se za donošenje ovakve odluke po pravilu traži kvalifikovana većina, znatno veća od uobičajene. Npr. zakoni Slovenije i Crne Gore predviđaju da je to saglasnost 70 % a Makedonije čak 100 % vlasnika stanova.
Takođe, u mnogim zemljama video nadzor podrazumeva nadzor nad ulaskom i izlaskom u zajedničke prostorije, a ne i nadzor tokom boravka u prostoriji, u nekima je takav nadzor nekih zajedničkih prostorija, uključujući i liftove, zabranjen, a u mnogim zemljama je izričito zabranjeno snimanje ulaska i izlaska iz individualnih stanova.
Sa stanovišta najšire prihvaćenih standarda, nedopušteno je da se uvid u „zapise“ sistema video nadzora vrši putem interne ili javne kablovske televizije, jer omogućava neograničeno širokom krugu korisnika da bez stvarne potrebe i razloga zadire u privatnost građana.
Uvođenje video nadzora sigurno može biti opravdano sa više razloga: bezbednost ljudi i imovine, otkrivanje, sprečavanje i kontrola prekršaja, dostupnost dokaza itd. Međutim, upravo zato je veoma važno da video nadzor bude uređen zakonom i dopušten, dakle, svrsishodan i srazmeran svrsi, jer se u obrnutom slučaju pretvara u suprotnost i postaje izvor kršenja zakona i ugrožavanja prava građana, posebno prava na privatnost.
Na to sam više puta upozoravao nadležne. U nastojanju da pomogne Poverenik je još u decembru 2011 pripremio i stavio na raspolaganje Ministarstvu pravde tekst izmena i dopuna Zakona o zaštiti podataka o ličnosti kojima bi bila uređena oblast video nadzora, a pre 10 meseci pripremio je i stavio na raspolaganje ministarstvu i Vladi Model kompletno novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Ne upuštajući se u pokušaj objašnjavanja razloga zbog kojih je to ostalo bez efekta moram konstatovati da je za mene to neshvatljivo.“
Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti građani se često i kontinuirano obraćaju tražeći mišljenje o zakonitosti i celishodnosti upotrebe video nadzora, posebno u stambenim zgradama pritom neretko ukazujući i na zloupotrebe nadzora.