Zašto ćutimo o Heritidž Indeksu?

U indeksu za 2008. rangirano je 157 zemalja, ocenjenih od 0 do 100 bodova na osnovu deset faktora: slobode poslovanja, slobode trgovine, fiskalne slobode, veličine vlade, monetarne slobode, investicione slobode, finansijske slobode, imovinskih prava, oslobođenosti od korupcije i slobode rada.

Zemlje su razvrstane u nekoliko grupa. Prvu čine one s potpuno slobodnim ekonomijama, bodovane od 80 do 100 poena. Ovu elitnu skupinu već tradicionalno predvode Hongkong i Singapur, a tu su još i Irska, Australija, Sjedinjene Američke Države, Novi Zeland i Kanada. U drugoj se, kao uglavnom slobodne ekonomije, nalaze 23 zemlje, ocenjene od 70 do 80 bodova, a većinu njih čine stare članice Evropske unije. U trećoj grupi, kao umereno neslobodna, nalazi se 51 zemlja, s ocenama od 60 do 70 poena. Četvrtu skupinu čine 52 uglavnom neslobodne zemlje, čije su ekonomije bodovane od 50 do 60 poena. U ove dve grupe nalazi se većina tranzicionih država Jugoistočne Evrope. Poslednju skupinu čine 44 zemlje neslobodnih, rigidnih ekonomija, ispod 50 bodova.

U indeksu se pominje i još pet zemalja koje nisu rangirane. U slučaju Demokratske Republike Kongo, Iraka i Sudana, razlog za to je na prvi pogled jasan. Radi se o zemljama s izuzetno teškim političkim prilikama, koje su zahvaćene i građanskim ratnim sukobima i u kojima je sistem u kolapsu, pa praktično i ne funkcioniše. Zato nije nimalo prijatno što je uz ove zemlje (s doskorašnjom članicom zajedničke državne zajednice Crnom Gorom) i naša država ostala nerangirana. Naravno, razlog je drugi. U našem slučaju, kao razlog je naznačeno odsustvo pouzdanih informacija.

Sticajem okolnosti, valjda usled atmosfere izazvane izbornom kampanjom, ovo je prošlo skoro nezapaženo. Izostale su reakcije. Odbranaške, kritizerske, cinične, relativizirajuće, zlonamerne, bilo kakve. Osim nekoliko gotovo lapidarnih stručnih reakcija, drugih i nije bilo.

Nije dobro što je tako. Ovo nerangiranje, uz podatak da smo poslednji put rangirani 2003. godine, predstavlja impuls koji se, bar ja tako mislim, nikako ne bi smeo ignorisati. Impuls koji bi morao da upućuje na razmišljanje o brojnim bitnim stvarima. Na primer, o mogućim političkim posledicama našeg „plasmana“ po međunarodni ugled zemlje. Ili možda o eventualnim egzaktnim ekonomskim posledicama po atraktivnost naše privrede za (toliko potrebne) strane investitore. Ili o…

Međutim, što je valjda logično, meni lično, u ovoj prilici, razlog je interesantniji od mogućih posledica.

Da li su eksperti Heritidž fondacije, označavajući kao razlog odsustvo pouzdanih informacija, mislili samo na nedostatak potpuno pouzdanih informacija ili na nedostatak informacija uopšte? Da li su bili objektivni? Da li su imali predrasude?

Ali, da bismo izbegli rizik da se upustimo u raspravu o ekonometrijskim ili sociometrijskim metodološkim problemima, možda je bolje zapitati se šta naša javnost sama stvarno misli o dostupnosti informacija relevantnih za ocenu ekonomskih sloboda?

Odgovor treba tražiti u nekim evidentnim činjenicama. Pri tome je nemoguće zaobići ozbiljne probleme s kojima se javnost suočavala u nastojanjima da dobije informacije o najkrupnijim privatizacijama, koncesijama ili velikim državnim investicionim projektima. Veliki deo javnosti smatra da hronično nedostaju odgovori na neka odavno otvorena pitanja. Da nedostaju informacije koje bi potvrdile ili, još bolje, demantovale neke sumnje. Na primer, sumnje da se izvesni javni resursi daju besplatno ili budzašto kao revanš za političke ili finansijske usluge. Da se državne firme tajkunima ljubimcima prodaju daleko ispod njihove tržišne vrednosti. Da se velike površine državnog poljoprivrednog zemljišta stavljaju na raspolaganje uticajnim ljudima pod ekstrapovoljnim uslovima a da obični ljudi nisu u prilici ni da znaju da je ta zemlja, bar hipotetički, na raspolaganju. Da se slično dešava s građevinskim zemljištem, odnosno s atraktivnim lokacijama za gradnju, da ne nabrajamo dalje.

Nerangiranje u Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije svakako jeste neprijatan impuls. Ali je baš zato bitno da ga konačno registrujemo na pravi način, da bude i koristan. On zapravo predstavlja još jedno, ko zna koje po redu upozorenje na to da nemamo dovoljno korektan odnos prema dvema za zemlje u tranziciji izuzetno važnim stvarima. Reč je o usvajanju standarda savremenog informatičkog društva i o prihvatanju i korišćenju antikorupcijskih iskustava drugih, uspešnijih. Realni potencijal svih subjekata u savremenom društvu u najvećoj mogućoj meri zavisi od njihovog odnosa prema informacijama. Od izuzetnog značaja je sposobnost da se ima, odnosno percipira, primi što više informacija, ali je podjednako važna i sposobnost da se što više informacija pruži. I da bi dala doprinos ekonomskim aktivnostima subjekata koji na njenom tržištu deluju i da bi se efikasnije borila protiv korupcije i otklonila sumnje u sopstvene ekonomske aktivnosti, vlast mora javnosti stavljati na raspolaganje mnogo više informacija nego što to čini. Uvek je loše kad, na primer, na neku kapitalnu javnu transakciju padne senka sumnje, bez obzira na to da li se radi o sumnji u ekonomsku opravdanost ili o sumnji u korupciju. Međutim, još je mnogo gore kad izostane ikakva adekvatna reakcija, kad sumnja ne bude ni potvrđena ni demantovana. Stanje sveopšte sumnje u sve i svašta je krajnje destimulativno i na duži rok ima razorne posledice. Odgovorna vlast mora da preduzima sve što može da bi eliminisala razloge koji do takvog stanja dovode. A sasvim sigurno, jedan od glavnih razloga je upravo odsustvo pouzdanih informacija.

(Autor je Poverenik za informacije od javnog značaja)