Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности примио је и прима велики број захтева грађана, новинара, медија и других, који траже да Повереник у поступку принудног управног извршења, изрекне законом предвиђене новчане казне органима власти који, иако дужни, нису поступили по налогу из решења Повереника.
Тим поводом повереник обавештава јавност да је, због одбијања надлежности и сарадње других државних органа, као и начина на који они тумаче релевантне прописе, овај законски механизам, када је реч о свим органима власти који се финансирају из буџета, учињен беспредметним и практично потпуно блокиран.
Казне које Повереник изриче предвиђене су одредбама Закона о општем управном поступку (ЗУП). До ступања на снагу новог ЗУП-а, укупан износ казни које је у појединачном случају Повереник могао изрећи износио је 200.000 динара. Повереник је те казне, у складу са својом законском обавезом, на захтев тражилаца информација изрицао и то је у пракси давало одређене ефекте.
Почетком примене новог ЗУП-а, новчане казне у поступку управног извршења значајно су увећане (у распону од половине месечног прихода правног лица до 10% његових годишњих прихода). Иако је изгледало да ће такве казне извесно бити од утицаја на већу дисциплину у погледу извршења оног што је наложено, односно у функцији остваривања права јавности, ствари су кренуле у потпуно обрнутом правцу.
Повереник се ради утврђивања основице за изрицање казни обраћао Управи за трезор, али је добио одговор да она не располаже тим подацима, те да треба да се обрати Министарству финансија. Повереник је и накнадно више пута тражио од Управе за трезор и Министарства финансија те податке, да би коначно добио одговор да такви подаци "не постоје", јер Законом о буџетском систему "није дефинисан појам укупног прихода корисника буџетских средстава". Укратко, да средства којима органи власти располажу не представљају њихов приход.
Не улазећи у расправу о томе да ли је и колико овакво тумачење формалистичко, те да ли је о томе неко размишљао у време припреме и усвајања новог ЗУП-а, Повереник мора да констатује да у одсуству наведених података он не може доносити решења о кажњавању. Поврх свега, чак и када би располагао траженим подацима и могао доносити решења о кажњавању, створена је ситуација у којој би извршење тих решења била ствар добре воље прекршиоца закона. Наиме, Повереник је од свих потенцијално надлежних за спровођење њиховог принудног извршења, сукцесивно обавештаван (Врховни касациони суд, Пореска управа, Народна банка, Прекршајни суд и Комора јавних извршитеља) да "нису надлежни".
Овим је, истовремено, блокиран и други законом предвиђен механизам за принудно извршење његових одлука - дужност Владе да непосредном принудом обезбеди њихово извршење. Тај механизам ни до сада фактички уопште није функционисао, Влада није извршавала своју обавезу, али сада је и "правно" искључен. Услов да Повереник од Владе затражи да она то уради је да претходно донесе решења о кажњавању, што, као што је наведено, није могуће.
