Извор: Политика
Да ли бисте казнили човека који је одао тајну, раскринкавши своје предузеће које је затровало реку хемикалијама? Да ли је већа штета то што је прекршио кодекс предузећа или је већа корист то што је упозорио да је вода из реке опасна по живот? На ова питања је у Србији тешко наћи одговор пошто је она једна од две-три европске државе које немају закон о тајни.А пракса у Србији вас учи да сте будала ако откријете тајну. Пракса показује да је боље да не кажете да из ваше кланице у радње одлази месо лудих крава или заражено трихинелом, да лек који продаје ваша фабрика има ужасно штетна дејства. Можете завршити на суду због одавања пословне тајне, а питање је да ли би они чије сте неподопштине пријавили стигли и до истраге. Адекватне законске заштите за оне који би да у интересу јавности открију податке које је неко прогласио тајном нема можда и управо зато да тај „неко” не би дошао под удар закона.
Доказ праксе у Србији је један човек, Владан Влајковић који од марта 2004. године чека да суд пресуди да ли је крив што је написао књигу „Војна тајна“. Против Влајковића је покренут поступак због кривичног дела одавање војне тајне, месец дана је провео у затвору, а преосталих 400 примерака књиге од 1000 одштампаних, који нису подељени, запленила је војна полиција. Ипак, књига се убрзо нашла на неколико веб-сајтова и свако је може тамо прочитати или преснимити и умножити. А може је преведену на енглески наћи и у Хашком трибуналу у чије је списе уврштена.
Јавност Србије је захваљујући Влајковићу сазнала да је војна служба безбедности незаконито пратила лидере опозиције Слободану Милошевићу, да је војна опрема незаконито коришћена за ометање сигнала нережимских медија, да је војно правосуђе незаконито притискано да суди политичким противницима Милошевића. Тужиоцу је тада пало на памет да не тужи оне који су кршили законе, него човека који је на те незаконитости указао.
У међувремену укинути су војни судови, и предмет „Војна тајна” је прешао у надлежност Окружног суда у Београду. Хелсиншки одбор за људска права у Србији, који је издавач књиге, више пута је безуспешно тражио враћање заплењеног тиража. Соња Бисерко, директор, каже: „Када се Хелсиншки одбор интересовао за случај у суду, речено нам је да је тај предмет спојен са предметом генерала Момчила Перишић (одавање војне тајне службенику амбасаде САД - наша примедба) и пошто је генерал оптужен и у Хагу, домаћи предмет је стављен ад акта.”
Пошто није било одговора суда Одбор се коначно обратио Родољубу Шабићу, поверенику за информације, за заштиту права и затражио да он наложи Окружном суду да врати књиге. Хелсиншки одбор у жалби упућеној, поверенику за информације. тврди да даље одржавање на снази „привремене заплене” (не и забране) књиге представља кршење члана 10 Европске конвенције о људским правима, којим је зајамчена слобода изражавања. Одбор указује и на ставове Европског суда за људска права, позивајући се на одлуку овог суда у предмету „Обсервер” и „Гардијан” против Уједињеног краљевства, у којој је суд изразио став да, када поверљиве информације једном доспеју у јавност, престају да буду поверљиве, па је ограничавање дистрибуције тих информација недопуштено и представља повреду слободе изражавања зајамчене Конвенцијом. Одбор није написао, али је јасно да би се у случају да домаћи суд потврди заплену књиге он жалио Европском суду за људска права који би заплену сигурно укинуо.
Шабић каже да повереник за информације нема овлашћења да ставља ван снаге одлуке суда, осим оних донетих по захтевима за слободан приступ информацијама. „Независно од тога, сматрам да је жалба Хелсиншког одбора умесна и основана. Обратио сам се председницима Окружног и Врховног суда, с надом да деле моје мишљење, и да ће предузети одговарајуће мере. Србија је у међувремену променила Кривични законик и прихватила Европску конвенцију о људским правима. У светлу те чињенице, ствари би морале да изгледају битно другачије него раније”, каже Шабић.
Државну тајну не могу представљати подаци којима се прикрива кршење људских права или извршење кривичних дела, битна је новост уписана у Кривични закон. Шабић верује да је Влајковић у „Војној тајни” објавио документе који су формално носили ознаку „тајна”, али чија садржина говори о недопуштеним активностима чланова војног врха. „Да ли зато треба да одговара? Посебно, у контексту чињенице да неки од оних о чијим недопуштеним активностима говоре објављени документи, не одговарају ни за шта”, пита Шабић.
Ако наш кривични закон следи европску праксу, ако смо потписали Европску конвенцију о људским правима, зашто наши судови у случају „Војна тајна” не следе Европу? Односно зашто Влајковић нема третман Холанђанина В.В. Блуфа, ако већ тврдимо да је Србија Европа? Блуф је објавио поверљиве податке из рада тајних служби Велике Британије и Холандије. Када су, и поред забране дистрибуције, информације доспеле у јавност, Суд је нашао да даље ограничавање дистрибуције представља повреду члана 10. Конвенције.
Шабић тврди: „Ове одлуке су камен темељац става који би морали да уважавају сви потписници Европске конвенције. Реч је о ставу који каже да тајни подаци престају то да буду онда када једном доспеју у јавност, и у таквом случају њихова дистрибуција се не сме ограничавати, а они који дистрибуцију врше не могу сносити санкције. У светлу тог става и чињенице да је у овом тренутку могуће читати књигу и умножавати са више веб-сајтова, домаћих и страних, намеће се закључак да одржавање на снази 'привремене заплене' књиге 'Војна тајна' не само да губи фактички смисао, већ представља повреду слободе изражавања“.
Када би наши судови судили као европски, не би се, како каже Шабић, „често сусретали са ситуацијама да се иза тајне крије свашта, од неспособности, преко неодговорности, до криминала и корупције”.
Тада ни Влајковић не би због неизвесности пресуде имао немиран сан, него би неспокојни били они на чије је кршење закона и људских права он указао. Али, указујући на чињеницу да су инсајдери, или како их још зову „дувачи у пиштаљку”, открили многе крупне криминалне и корупционашке афере у свету, Шабић мисли да треба да следимо велики број земаља које су законима предвиделе изричите гаранције за овакве људе. А то су гаранције које искључују било какву одговорност.
Проблем је, међутим, што још ниједно друштво није измислило аутоматску гаранцију за несавесно поступање заштитника друштва. Да је заштитник друштва, као што по дефиницији треба да буде, тужилац је требало да покрене поступак против оних које је Влајковићева „Војна тајна” разоткрила. Док такав поступак не буде покренут свако ће моћи да доказује да је запленом „Војна тајне” требало сакрити оно што је „Војна тајна” открила. Истој намени служи и одржавање „привремене заплене”.
Ивана Анојчић
[објављено: 23.10.2006.]
