Извор: Политика
Политика - Стране инвестиције и јавност података
Сервилне тајне
Има, нажалост, много „улагача” чији је интерес да улагање реализују само под екстра повољним условима. То је често могуће једино кроз мутне, корупционашке аранжмане
Свако има право да зна да ли орган власти поседује одређену информацију од јавног значаја, као и право да му се та информација учини доступном. Ова парафраза садржине члана 5 нашег Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, недвосмислено говори да се он заснива на једној изразито демократској и либералној концепцији.Није у супротности с том концепцијом, већ оправдано и нужно то што су утврђени и услови под којима се може ограничити, односно одбити, слободан приступ информацијама. Не морамо их све набрајати, довољно је рећи да су прилично бројни. Слободан приступ информацијама никада није априорно искључен, јер у сваком конкретном случају ограничење је могуће само када је то стварно потребно ради заштите интереса, који је у конкретном тренутку важнији од интереса јавности да буде обавештена.
Вероватно највећа вредност Закона је у томе што нуди реалну шансу да грађани, медији, јавност уопште, активним коришћењем слободног приступа информацијама успоставе важан механизам демократске контроле власти и ефикасно средство у борби против корупције. Зато је Закон, неминовно, у сукобу са старим конзервативним тумачењем односа власти и јавности и, у још већој мери, са специфичним „политичким” и „комерцијалним” интересима појединаца и група. Није случајно што се захтеви за слободан приступ информацијама свакодневно суочавају с различитим облицима отпора, почев од грубог и некултурног одбијања, преко игнорисања, до тога да се тражене информације неоправдано покривају велом „тајне”, службене, пословне или државне. Као повереник за информације више пута сам био у прилици да дајем налог да се јавности учине доступним подаци који су оглашени као тајни.
Али, иако често сведок изузетне маштовитости у избору средстава за прикривање информација, био сам веома изненађен идејом да се једним предлогом закона, не само ограничи или отежа, него потпуно елиминише слободан приступ информацијама у једној изузетно важној области. Управо актуелним Предлогом закона о страним улагањима, у члану 28. став 3, предвиђено је да су све информације, које потичу из комуникације страног улагача с републичким, покрајинским и локалним органима – поверљиве. Дакле, све, без обзира да ли за то има основа или не. А, како то, изгледа, није довољно, у наредном, ставу 4, предвиђено је да „информације о страном улагању нису доступне за јавност у смислу Закона којим се уређује слободан приступ информацијама од јавног значаја, без сагласности страног улагача”.
Овим би се примена једног закона Републике Србије ставила у зависност од воље сваког појединог страног улагача, а страним правним или физичким лицима дало би се више права него домаћим. Република Србија која, чак и странцима, уз претпоставку испуњења одређених услова, омогућава приступ информацијама које носе ознаку поверљивости, истовремено би својој јавности, у вези са страним улагањима – то потпуно ускратила. Није спорно да се информацијама о страним улагањима, кад је потребно, може обезбедити одговарајући степен поверљивости, али горња граница за ограничење приступа јавности не може бити изнад оне која важи за остале. У противном, неизбежне су непријатне асоцијације на претерану, готово полуколонијалну сервилност.
Мистифицира се наводни интерес страних улагача да сва њихова поступања буду недоступна јавности. Прави, коректни улагачи немају много тајни, по правилу наступају у складу са општепознатим условима, и често улажу, односно купују и пред камерама.
Има, нажалост, много „улагача” чији је интерес да улагање реализују само под екстра повољним условима. То је често могуће једино кроз мутне, корупционашке аранжмане. Потпуно искључење могућности приступа јавности информацијама о свим, од локалних до најкрупнијих, приватизационих или концесионих правних послова, само због тога што у њима учествује „странац”, укључујући и фирме са Кајманских, Девичанских и других острва, са власницима чија се презимена углавном завршавају на – ић, објективно представља стимуланс за такве аранжмане. А, од износа којима се изражава корист, односно штета коју они доносе, могло би се завртети у глави и много богатијим од нас.
Имати либералан Закон о слободном приступу информацијама, а истовремено одредбама других закона доводити у питање, па и анулирати остварени ниво слободе приступа информацијама, не би било само непринципијелно и лицемерно, него и веома штетно и опасно. О томе би се, у поступку разматрања Предлога закона о страним улагањима, морало водити рачуна.
Повереник за информације
Родољуб Шабић
