Најтеже се мења менталитет бирократије

Извор Данас

Наташа Пирц-Мусар, словеначки повереник за информације

Најтеже се мења менталитет бирократије

Вашим законом је предвиђено да Влада спроводи одлуке повереника, али ако она то одбије, прича је готова и ту Родољуб Шабић не може ништа. Код нас, ако управни орган не достави информацију, мора то и правно да образложи јер је могућа жалба Управном суду    

Разговор

Наташа Пирц-Мусар, словеначки повереник за информације, боравила је крајем протекле недеље у Београду, где је учествовала на округлом столу „Примена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја - годину и по дана после“. Недељу дана раније, српски повереник Родољуб Шабић боравио је у Словенији. Пирц Мусар у интервјуу Данасу истиче да за протекле три године није изрекла ниједну казну, иако је на почетку имала доста проблема, и то, пре свега, јер чиновници нису знали на који начин да одговоре на питања.

- Када је почела примена Закона, бирократе су биле изненађене да неко има права да проверава њихов рад. Мислим да је колега Шабић на путу да промени менталитет бирократије. То је најтеже. Бирократија је у земљама у транзицији, а нарочито у екскомунистичким државама, тврда. Сада је, за разлику од ранијег периода све јавно, осим изузетака који су наведени у закону. Када сам почела да радим овај посао, била сам изненађена да бирократија у Словенији и није тако тврда као у БИХ, Македонији, па и у Србији. Ми имамо резултате. Код нас се није десило да је неки бирократа рекао: не можеш да видиш документ. Ја, ипак, имам једно јако оружје које господин Шабић нема. Ја могу да наплатим казну, мада за три године нисам изрекла ниједну, јер није било потребно. Пар пута сам запретила и било је довољно. Казна је негде горе и чека.

Колике су казне?

- За бирократе је 190 хиљада толара, а то је 800 евра. То је њима пола плате. Није тако мало.

Иако истичете да никада нисте изрекли казну, мењали сте Закон. Због чега? Шта је било неопходно да се дода да би боље функционисао?

- Први Закон није био тако лош, али није имао тест јавног интереса, а то је оно што представља душу сваке транспарентне државе и демократије. Тек 2005. године смо у закон унели обавезу давања информације чак и ако због тога може настати нека штета. Такав тест има само 25 земаља у свету и ми смо  то унели тек пре две године. Србија тај тест има.

Вашим законом је предвиђено да Влада спроводи одлуке повереника, али ако она то одбије, прича је готова и ту Шабић не може ништа. Код нас, ако управни орган не достави информацију, мора то и правно да образложи јер је могућа жалба Управном суду.

Шта онда остаје господину Родољубу Шабићу?

- Да промени Закон. Он има потешкоћа јер немате закон о тајним подацима и заштити личних података, нити адекватну казну која је за земље у транзицији добра мера, јер индолентност бирократа нема граница. Ако не можеш да покажеш зубе, онда је прича завршена.

Ако се не варам, Ви имате и улогу инспектора?

- То смо исто сада унели у Закон. Удружили смо повереника за информације и заштиту личних података, и додали инспекторска овлашћења. Могу ући у канцеларије и претражити ормаре. Ако ми не дају, могу звати полицију, која је исто орган државне власти. Много пута су рекли да документ не постоји, али кад одемо, испостави се да је ту.

Уједно, могу видети сваки тајни документ у држави. Постоје четири степена тајности података и ја могу видети све, осим оних који су везани за НАТО.

Често се чује да се информације од јавног значаја, нарочито у источим земљама, не дају под изговором тајности. Колико недостатак прецизно дефинисаног појма тајности представља проблем у примени Закона?

- Без тога се не може радити. На сваки документ може да се стави натпис тајна. У Србији постоји службена, војна и неколико других, различитих тајни. Код нас се тачно зна шта је тајна која може угрозити сигурност земље. Таксативно је набројано.

Навешћу Вам пример. Неко је тражио документ Стратешког развоја казина на словеначкој обали. На њему је стајала ознака тајна. Одлучила сам да то не може угрозити систем земље и да мора да се објави. Након моје одлуке, министарство финансија је морало да изда овај документ.

Да ли могу да се жале на ваше одлуке?

- Могу Управном суду. Мало је чудно да државни орган тужи повереника који је такође државни орган. То је мало шизофрена ситуација, али ја увек кажем ако правно образложиш, жали се. У једном од четири поступка, Управни суд нам је поништио одлуку због грешке у процедури, а у три случаја су пресудили да смо ми у праву. Драго ми је да Управни суд разуме јавни значај. Битно је да и повереник није Бог, и да је све што он каже суво злато. Изнад мене је Управни суд.

У једном случају сте одбили питање под образложењем да то занима јавност, али није у интересу јавности. Колико је битно разграничење ова два појма?

- То је прво урадио британски повереник. Тест јавног интереса не можеш правити ако је нешто само интересантно јавности, већ шта је у интересу јавности. А то је разлика. Нашој јавности је сада интересантно шта је са Дрновшеком, да ли је болестан. То је само знатижеља. Оно што је у интересу јавности, то је други правни појам и важно је да повереник не упадне у ту клопку када је велики притисак јавности.  М. Милорадовић

Субвенција и краљевска породица

Госпођа Пирц-Мусар својевремено је натерала председника Кучана да обелодани списак свих гостију са пријема јер је о „државном трошку“. Као своју „најслађу“ победу истиче одлуку да субвенције које додељује држава морају бити јавне.

- Одлука о јавности података о додељеним субвенцијама за сељаке произвела је велику дебату. Та одлука објављена је и у Обсерверу, а и Данци су је похвалили. Ми смо рекли да, ако сељаци имају социјалне потешкоће треба да се обрате центрима за социјални рад и тамо затраже помоћ. А субвенције служе за развој сељачке привреде, за фарму. За мене нема разлике да ли субвенцију добије фармер или Мура, јер је текстилна индустрија у кризи. Ко год да је добије, то мора бити јавни податак. Сељаци су били љути, али су све субвенције сада јавне.

Пар дана након одлуке о субвенцијама исто су направили и у Британији где је обелодањено да су принц Чарлс и краљица Елизабета добили највеће субвенције, иако су они најбогатији у Енглеској. Битно је да људи знају, а на Влади је да образложи зашто је то тако - истиче Пирц-Мусар.