Извор Политика
ТАЈНА И СЛОБОДНИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈАМА
Хаос уместо система
Забринутост због угрожавања система тајности подразумева његово постојање, а не хаос који данас влада у тој области
Решења повереника за информације од јавног значаја често привлаче пажњу јавности. Једно од њих је у том погледу, заслужено или не, у последње време, без конкуренције.Повереник је, на захтев невладине организације Иницијатива младих за људска права, наложио БИА да јавности учини доступним податке о укупном броју прислушкиваних у току 2005. године, што је изазвало бројне реакције. Већина у решењу повереника није видела „опасност“, већ допринос идеји о цивилној контроли тајних служби, иначе неопходној друштву, које још увек вуче озбиљне трауме због тешких злоупотреба тајних служби.
Било је и другачијих реакција, малобројнијих, али индикативних јер су, мада незваничне, долазиле од стране појединих представника власти, а изражавале су забринутост због наводног угрожавања интереса заштићених системом тајности. Ове реакције су посебно занимљиве. Не због њихове аргументације, чија је вредност мала, ни због значаја податка чије објављивање је наложено, јер и тај податак, осим у зони мистификације, нема посебну вредност, већ због тога што све то, узето заједно, упућује на један изузетно важан проблем, много општијег значаја. Реч је о „систему тајности“.
Лично, тешко разумем забринутост испољену због наводне угрожености тог система. Забринутост због угрожавања ма ког система нужно подразумева постојање тог система. А оно што ми, у вези с тајнама, односно поверљивим информацијама имамо, није систем већ - хаос. Имамо стотине закона и хиљаде подзаконских аката, али превазиђених, неконзистентних и контрадикторних. У непроходној шуми прописа чак и експертима је немогуће да нађу одговоре на питања: шта је то тајна, како нешто постаје и престаје да буде тајна, како друштво контролише ову област?
У сваком случају, у вези са приступом информацијама, укључујући и тајне и „тајне“, добро је да се осврнемо на два апсолутно релевантна правна акта. Први је Препорука Р (2002)2 Комитета министара Савета Европе, а други је, разуме се, наш Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
Препорука Р (2002)2 садржи упутства за креирање одговарајућих решења у националним законодавствима. Она оставља простор да се пропишу различити услови за процењивање ризика који могу да имају форму претпоставке за тајност или против тајности. Битне су две ствари. Прво, услови треба да буду предвиђени законом. Друго, у сваком конкретном случају треба проверити да ли су услови о тајности испуњени. Логично, јер степен тајности временом варира, што значи да тајност документа, када је сасвим оправдана у тренутку настанка, не треба аутоматски, у промењеним околностима, да онемогућава накнадни увид јавности у тај документ.
У складу са тим, наш закон, у члану 9. тачка 5, каже да власти неће тражиоцу омогућити приступ информацији која има формалан статус државне, службене, пословне или друге тајне, али само ако би, због одавања те информације, могле наступити тешке правне или друге последице по интерес који претеже над интересом јавности. Дакле, само уз тај услов, а не из формалних разлога.
Да ли је услов испуњен, да ли тешке штетне последице могу наступити, цени се, наравно, у сваком конкретном случају. Зато, није само право, него и дужност повереника да омогући приступ информацијама онда када је, противно законом предвиђеним условима, то право ограничено. Није то само право и дужност повереника већ и, пре њега, право и дужност органа од кога се информација тражи, а после њега Врховног суда.
Недопустиво често наша јавност се суочава с тим да се информације о раду органа власти проглашавају тајним односно поверљивим само зато да би се спречило откривање злоупотреба, лошег рада, неспособности, корупције и криминала. Код таквог стања ствари логично је што истраживања (Транспаренцy Интернатионал) показују да нас светска јавност види неславно ниско, на деоби стотог места светског индекса корупције.
Логично је и то да друга истраживања (Транспарентност Србија и Wестминстер Фоундатион фор Демоцрацy) потврђују да у нашој јавности постоји изузетно висок степен неповерења у органе власти и да натполовична већина грађана мисли да власт законе поштује само кад јој одговара или никад. Логично, али и веома лоше.
За друштво, суочено са два разорна феномена, корупцијом и огромним неповерењем грађана у институције власти, успостављање нормативног поретка у коме је стварно обезбеђена јавност рада власти, а тајност сведена на минималну, неопходну меру, јесте нужност.
Решења из Закона о слободном приступу информацијама само су први, почетни корак. Следећи, усвајање закона о тајнама и класификацији тајни, треба направити без одлагања.
Родољуб Шабић
Повереник за информације
