Извор Б92
Б92 - Емисија "Полиграф"
Родољуб Шабић: Да ли бисте се усудили да рецимо свом послодавцу, власнику неког ресурса који вам је дао да будете пословођа, кажете, кад вас он пита: „Је ли, молим те, Ћосићу, шта си то урадио, колико си новаца потрошио, нарочито колико си узео себи новаца“, да му кажете: "То се тебе не тиче"? У демократском друштву послодавци су грађани, дају на изборима легитимитет и дају паре плаћајући порезе. То није никаква мудрост, то је тако у целом нормалном светуГост: Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја
Водитељ: Југослав Ћосић
Плате и надокнаде руководстава и чланова управног одбора јавних и државних предузећа је тема којом се Б92 бави већ неколико дана, као што вам је можда познато. Према изјави једне од чланица Управног одбора НИС-а и СПО-а Сање Чековић, ова компанија која је у већинском власништву државе има тзв. став да су плате руководства и чланова Управног одбора тајна, која не треба да се дели с грађанима Србије. Упркос јасној законској обавези и напорима наше телевизије, у овом тренутку не можемо да вам дамо одговор на питање које је везано за надокнаде чланова Управног одбора и руководства НИС-а, али нећемо наравно од тога одустати. Гост Полиграфа вечерас је повереник за информације од јавног значаја у Србији Родољуб Шабић. Господине Шабићу, добро вече, добродошли.
Шабић: Добро вече.
Б92: Ви сте такође на неки начин били укључени у ову причу претходних дана, консултовали смо се и разговарали с Вама. Шта нам о овом случају можете рећи? Да ли постоји било каква дилема око тога да ли је НИС дужан да грађанима Србије саопшти информацију о томе колике су надокнаде менаџмента, руководства фирме и чланова Управног одбора?
Шабић: Рећи ћу вам. Не бих наравно да причам о НИС-у или било ком јавном предузећу појединачно. Морам да вам кажем да ми је ова тема готово отужна. Сами сте рекли, пре годину и по дана смо добили Закон о слободном приступу информацијама, и свако ко је макар површно прелистао одредбе тог закона јасно зна да су такве информације наравно информације од јавног значаја. И сад причати после годину и по дана о тој теми, и имати проблем да већина руководстава јавних предузећа то не разуме или не жели да разуме, наравно да није нешто чему можемо да се радујемо, напротив, то је нешто забрињавајуће. Дакле, није само НИС у овом тренутку, већ је у служби повереника неколико жалби које су поднели било неки новинари неких дневних гласила, било неке невладине организације, које су имале исто интересовање.
Б92: За НИС?
Шабић: Има и за НИС, има и за Телеком, има и за ЕПС, једноставно за већину јавних предузећа.
Б92: Хајде кад смо већ у овој прилици да у најкраћем објаснимо процедуру. Дакле, наша телевизија ће сада Вама упутити захтев, молбу да просто донесете решење којим ћете покушати да приморате НИС да саопшти податке које су од јавног интереса.
Шабић: Ево, рећи ћу вам. Ви наравно нећете писати молбу, ви ћете урадити нешто што је ваше законско право, ви ћете изјавити жалбу, по којој ја морам да поступам. Да се разумемо, нико у овој земљи, бар откад смо усвојили тај закон, не решава о праву грађанина, новинара или било кога трећег да приступи информацији од јавног значаја, њему то право признаје Закон, то је код нас тако решено. Ја решавам само о жалби, дакле интервенишем у оним случајевима кад неко то право ограничи. Једном речју, ви ћете изјавити жалбу, а ја ћу бити дужан да донесем решење по тој жалби, али уз ризик да то звучи као прејудицирање. Ја морам рећи да је мој став мање-више познат. Дакле, подаци о мојој плати, о платама мојих сарадника, о томе да нису чланови ниједног управног одбора, јер не би смели бити ни они ни ја наравно, јер би то могло бити од утицаја на сукоб интереса, налазе се на интернет презентацији повереника за информације. То је, дакле, нешто што очекујем од других. Шта хоћу да вам кажем, господине Ћосићу? Постоје информације које треба тражити, али постоје информације које не треба тражити, које дугујемо јавности и кад их нико посебно не тражи, ако то нису расходи буџетски и уопште материјална располагања ресурсима који су државни, наравно у власништву, онда не знам шта би друго било.
Б92: А како звучи изјава господина Велимира Илића, министра за капиталне инвестиције, који није додуше порекао право јавности да сазнаје овакве информације, али је рекао: „Знате, ти људи не примају плату из буџета, то су компаније које саме праве паре“, јер се ради о државној компанији?
Шабић: Ја бих се наравно без резерви сложио с господином Илићем да су компаније приватне, наравно да бисмо онда имали једну приватност.
Б92: Не, он је коментарисао...
Шабић: Не, слажем се. Ако он себи дозвољава то да каже, ја морам рећи то је државни ресурс, то је нешто што је опште добро и нема говора да се то може разликовати од било које друге позиције. Они не руководе фирмама које су у приватном власништву, у том случају би могли наравно да се позивају на сва права, а у овом случају не видим никакве дилеме у том погледу.
Б92: Господине Шабићу, ми ћемо ући у ту процедуру жалбе, видећемо како ће то ићи. Кад смо већ код занимљивих случајева, оно што јавност можда не зна јесте да је, пре него што је полиција похапсила ову криминалну групу која је радила на наплатној рампи на аутопуту Београд-Ниш, постојао налог, ако се не варам, повереника за информације од јавног значаја да та компанија учини доступним податке о сопственом пословању, јер је постојала јака сумња да се таква криминална дела догађају. Шта нам о томе можете рећи?
Шабић: Да, у праву сте. Па, ништа више од тога што сте ви рекли. Дакле, исти човек који је заправо касније помогао полицији да разоткрије целу ту аферу обраћао се поверенику, жалећи се због тога што му нису били учињени доступним подаци, који би у комбинацији с подацима које је он већ имао, јер јавност зна, снимила је пролаз на рампи видео камером, доказали пљачку. Ускратили су му те податке, ја сам дао налог да му дају. Нису му нажалост дали те податке, али на сву срећу неколико дана касније полиција је скинула тајну с нечега што ни у ком случају не би смело бити тајна. Тај пример је сада мени интересантан само утолико што је одличан пример, уз наравно много других, који је огромни антикорупцијски и антикриминални потенцијал у овом закону. Дакле, нема те снаге која може да се мери са снагом јавности.
Б92: Је л' мислите рецимо да би могло да се деси, као у неким другим случајевима, да полиција уопште не интервенише, да није било интервенције повереника од јавног значаја, у ствари Ваше канцеларије?
Шабић: Добро, није важно шта ја мислим, важно је шта ви мислите и шта мисли јавност.
Б92: Да, али Ви сте учинили доступним један случај јавности.
Шабић: У сваком случају, остаје могућност да размишљамо и тако. И јако је добро да се јавност интересује за чињенице у свакој ситуацији у којој постоји сумња да се дешава нешто прљаво, нешто што је на штету на крају крајева државе и заједнице.
Б92: Још један случај је веома занимљив и добио је врхунске позиције, ако тако могу да кажем, заправо појавио се на насловним странама, а то је захтев Иницијативе младих за људска права БИА да објави податке о броју прислушкиваних грађана у протеклој години. Овај захтев има једну своју кратку историју, па сам хтео да Вас замолим да нам кажете шта се у овом тренутку збива, да заправо подсетите на генезу овог случаја и да нам кажете докле је он дошао.
Шабић: То је случај који је добио доста публицитета, ја лично мислим и више него што заслужује, измистифициран је на један начин који је непотребан и који је штетан. У сваком случају, једна невладина организација, користећи се својим правом из Закона, поставила је захтев за податком колико се то људи у овој земљи прислушкивало у 2005. години, понављам, само то. Дакле, чист сумаран податак који није тражио никакве друге чињенице које би евентуално могле да указују на неке специфичности у оквиру категорије људи који су прислушкивани, тај захтев је одбијен. Жалили су се поверенику, ја сам стао на становиште да одавање јавности тог податка не може угрозити никакав интерес, никакав оперативни интерес службе или било који други државни интерес, чак сам се, морам вам рећи, руководио с нечим што је свежа успомена из скоре прошлости. Ми имамо јако непријатна искуства с тешким злоупотребама тајних служби, и мислио сам да јавност Србије тај податак треба да зна, да од тога нема штете и да може бити само користи. И без обзира на то што сам донео такав налог БИА није извршила то решење, поднела је тужбу Врховном суду и Врховни суд је одбацио ту тужбу као недопуштену. И сада смо у ситуацији да стоји то решење, и стоји очигледно...
Б92: У ствари, и БИА сада има такву ситуацију у којој ни нова жалба не би смела да одложи извршење Вашег решења.
Шабић: Не, не постоји, нема никакве жалбе и нема правног лека.
Б92: Дакле, БИА једноставно одбија да саопшти тај податак?
Шабић: Она одбија да саопшти те податке, колико знам.
Б92: Из којих разлога?
Шабић: Па, то треба питати њих, ја немам комуникацију те врсте, и искрено да вам кажем, то није ни моја обавеза. Повереник нема ни моћ ни овлашћење да извршава своје одлуке, оне се или морају извршити...
Б92: Да ли постоји било какво објашњење?
Шабић: Па, они стоје на становишту да би то угрозило неки интерес.
Б92: У сваком случају, у овом тренутку БИА је према Вашем решењу и одлуци Врховног суда у обавези да изађе у сусрет том захтеву Иницијативе младих и да саопшти податак колико је људи прислушкивано прошле године?
Шабић: Да.
Б92: Господине Шабићу, још један случај је веома занимљив, то је случај еколошке природе, ради се о Вршцу и о Хемофарму, то је случај који управо имате, чини ми се.
Шабић: Јесте, врло је занимљив. То је једна акција ваших колега с неке мање телевизије, али заиста је изведена онако, по мени, на један врло ефектан начин како са новинарског, тако и са грађанског становишта. Реч је о томе да су дошли коначно, позивајући се управо на овај Закон и у комуникацији са Покрајинским секретаријатом за информације, дошли су до поседа докумената који су показали једно озбиљно загађивање животне околине. И све је то резултирало једном добром реакцијом и оног који је до тада правио штету и загађење. Дакле, обустављена је производња уз гаранције да неће ни бити настављена док не буде инсталирана опрема која ће елиминисати ту штетну полуцију. То је јако добро и, понављам, још један од примера како грађани, медији и остали могу штитити читав низ права која су витална.
Б92: Да ли су, господине Шабићу, јавне набавке сфера која је некако најосетљивија, према којој има највише захтева? Знамо да постоје решења Ваша и за Железнице Србије, које су према том решењу у обавези да објаве уговоре које су склопиле за куповину ових спорних возова који су стигли из Шведске, они то исто нису урадили као и БИА, колико је мени познато.
Шабић: Наравно, ви анализирајући разноразне појединачне случајеве у ствари долазите полако до једног проблема који ће постати акутан. О чему се ради? Закон предвиђа да су решења повереника обавезујућа, дакле да свако ко добије тај налог мора да поступи по њему, али евентуално за случај потребе предвиђа да у случају да ипак буде потребно Влада Србије треба да обезбеди извршење тог решења. Ја морам да кажем, на моје пријатно изненађење велики број решења, неуобичајено велики за Србију, у којој иначе ниво правне дисциплине баш није висок, велики број решења повереника извршаван је добровољно, јако велики број. И дуго, неколико месеци дефакто уопште није било, месецима уопште није било проблема или је то био маргиналан број, десетак случајева. Ја сам тада сугерисао Влади Србије да изгради један механизам који ће у случају да се проблем ипак отвори обезбедити један ефикасан механизам за обезбеђење извршења, то нажалост није учињено. Ја се бојим да ћемо полако ући у фазу када ће одсуство механизма извршења бити једноставно стимуланс за све друге да не поступају. Ми тренутно немамо механизам, то је такође у сфери одговорности Владе и њених министарстава, немамо механизам прекршајне одговорности, немамо механизам надзора и немамо механизам извршења повереникових одлука. Ја кажем, на дуже стазе то је дефинитивно позив за непоштовање закона. Зашто бисте ви поштовали закон ако не ризикујете никакву казну, ако нема никога ко ће вас надгледати, и ако чак и коначан акт неког државног органа који вас може обавезати нико неће обезбедити?
Б92: Да ли то значи да ниједан случај кршења ове законске обавезе није процесуиран у смислу кажњавања?
Шабић: Да, до сада ниједан од више стотина.
Б92: Па, да ли то значи да се заиста суочавамо као грађани с потпуним одсуством политичке воље да се имплементира ова врста одговорности, коју би сваки државни орган морао да има према сопственим грађанима?
Шабић: Ја говорим из позиције неког ко је такође државни орган или ко је на челу државног органа, да будем јаснији. Дакле, није моје да то ценим, моје је да радим онај посао који ми је поверен, и ја мислим да то поверенику полази за руком. Обавезе ових других органа су јасне потпуно, нема апсолутно никакве дилеме. Закон је предвидео ко треба да врши надзор, закон је предвидео механизам прекршајне одговорности, закон је предвидео ко треба да спроводи одлуке, то не функционише и то треба питати друге.
Б92: Да ли мислите, пошто је одговорност законска на Министарству културе, ако се не варам, да спроводи тај процес, да процесуира у ствари процес надзора, да ли је то мало апсурдно решење? Да ли мислите да има потребе да се то решење законско мења?
Шабић: Да, по слову Закона је управо тако. Ја сам мислио да је то погрешно решење у време кад је закон донет. Једноставно, то министарство није имало услова да то ради, ни елементарне претпоставке, ни организационе, ни логистичке, ни управна решења, дакле читав низ нормативних, фактичких, физичких и других претпоставки, да сад не замарамо ваше гледаоце, које су нужне да би се та функција вршила, и она нема то ни данас. Ја колико чујем, Министарство предузима кораке, покушава да ангажовањем неких људи закрпи ту рупу, али то није то, то није механизам за надзор. Ми причамо о надзору над законом који се тиче десетак хиљада субјеката који врше власт у овој земљи, то се не може радити паријативно. Дакле, треба створити систем, ја сам сугерисао нека решења, она нису прихваћена, али се бојим, понављам, да ћемо на дужу стазу због тога имати озбиљне проблеме.
Б92: Господине Шабићу, ево 18 месеци је, ако сам добро израчунао, откад је донешен закон, откад је ступио на снагу. Ево, приближава се крај сезоне, јуни је месец, хтео сам да Вас питам за Ваш утисак за претходних годину дана. У којој мери државни органи игноришу обавезе из овог закона? У којој мери одбијају да пруже својим грађанима информације на шта их овај закон обавезује, информације од јавног значаја?
Шабић: Па, рећи ћу вам наравно. Прилично је тешко бити аподиктичан у таквом одговору. Да се разумемо, ја седим на врху леденог брега, ја знам само за оно што ми неко жалбом пријави. Дакле, шта се још друго реално дешава, колико пута је право повређено, а да је грађанина, новинара, невладину организацију, партију или било кога мрзело да изјављује жалбу, ја не знам. Дакле, на бази онога што знам и на бази информација које добијам из процес мониторинга који спроводе неки други субјекти, ја могу да кажем да имамо одређених разлога за задовољство. Ако поредимо стање са нечим што смо имали пре годину дана, оно је боље, то уопште није спорно. Дакле, далеко је већи проценат органа власти који одговарају на захтев за приступ информацијама него раније, успели смо да подигнемо на ноге ту службу повереника. Ја ћу вам рећи, хиљаду и пет стотина предмета је већ регистровано у служби, што је пракса за једну малу службу која је огромна. У целој прошлој години је било регистровано 430 или 440 предмета, само у априлу месецу ове године 330. Имамо велики број позитивних примера, има много израза захвалности грађана, поштовања, уважавања, све је то у реду, али генерално посматрано, имајући у виду оно о чему смо малопре разговарали, немамо превише разлога за задовољство. Дакле, све је то још увек гребање по кори, по врху, уопште нисмо уствари отворили онај процес који је битан, процес у коме је потпуно јасно да је јавност генерално јако важна институција демократског друштва, то нисмо урадили, и ваш шлагворт, прва тема о којој смо почели то најбоље сведочи. Дакле, ако су нам тајне чак и ти подаци, шта је побогу онда информација од јавног значаја? Вероватно распоред прволигашких утакмица или позоришни програм или већ не могу да замислим шта би могло бити. Дакле, ако не можете имати приступ причи о располагању буџетским средствима и другим материјалним ресурсима, шта онда уопште треба да вас занима? Ево, заборавимо да имамо Закон о слободном приступу информацијама, хајде да то сведемо на ефемерни ниво, на један реални живот. Да ли бисте се усудили рецимо да свом послодавцу, власнику неког ресурса који вам је дао, да будете пословођа на томе, кажете кад вас он пита: „Је ли, молим те, Ћосићу, шта си то урадио? Колико си новаца потрошио, нарочито колико си узео себи новаца“, да му кажете: „То се тебе не тиче?“ Овде треба да буде потпуно јасно, у демократском друштву послодавци су грађани, дају на изборима легитимитет и дају паре плаћајући порезе, и то није никаква мудрост, то је тако у целом нормалном свету.
Б92: У реду, али кад Владу питате, или кад неког из Владе питате, или неке посланике који су у Управним одборима они кажу: „Ево, у овом одбору ми смо јавно саопштили, имамо на нашем сајту...“. Дакле, неки управни одбори, нека предузећа државна и јавна то чине, а нека не чине. Оно што сам хтео да Вас питам пре него што се вратим на ову тему свести грађана о томе шта све имају право да траже јесте који сектори државе показују највећи отпор ка таквој врсти обавезе коју имају према грађанима Србије да саопштавају информације од јавног значаја?
Шабић: Рећи ћу вам генерално.
Б92: Према Вашем искуству, према ових хиљаду и петсто жалби.
Шабић: Па, тешко је са становишта мог искуства. Ја ћу вам рећи да сам пре регистровао један други феномен. Дакле, невероватно је ко се све обраћа поверенику, ја сам очекивао грађане.
Б92: Ко се све обраћа?
Шабић: Очекивао сам и новинаре, очекивао сам невладине организације. Да ли можете да разумете да се политичке странке, парламентарне политичке странке обраћају поверенику, дакле странке које у парламенту имају посланике, који наравно по фамозном посланичком питању треба да имају десет пута квалитетнији и лакши приступ информацији него обичан грађанин? Дакле, то не функционише. Обраћају ми се одборничке групе.
Б92: Ко Вам се обраћа, у погледу којих питања? Реците нам неки пример.
Шабић: Дакле, јавне набавке, расходи за репрезентацију, било који, најразличитији облици материјалних разлагања најчешће, али и други. Једном речју, шта хоћу да кажем? Имамо једну потпуну информативну блокаду. Ако омбудсман не може да дође до информација, ако посланик не може да дође до информација, ако одборничка група не може да дође до информација, па шта онда да кажемо за грађане? И то је фундаментални проблем, то је прича о томе да се код нас јавност доживљава као нешто што је фикус. Дакле, чули смо ту причу са Запада, донели смо један леп закон, али у суштини прича иде једним токовима којима сигурно не можемо бити задовољни.
Б92: Господине Шабићу, сигурно је да је једна од најјачих полуга за притисак на државу да испуни своју законску обавезу свест грађана о томе на које све информације имају право. На који начин уопште грађани Србије, мислим да је то веома корисно да нам саопштите и у овој прилици, на који начин могу доћи до информације или добити одговор на питање да ли у конкретном случају имају право на одређену врсту информација или не?
Шабић: Добро, јако корисно питање. Дакле, Србија има један Закон који је у драматичној супротности с менталитетом, који је уколико до јуче био доминантан. И због тога је било јако важно да држава организује један обиман програм, условно речено, едукације целе јавности, о томе шта су то заправо права која нам носи тај Закон. Ја сам као повереник уз помоћ једног великог броја невладиних организација водио једну велику кампању, која је дала неке резултате, али то очигледно још није довољно, треба глобална државна акција. Јер, грађани не знају да имају право да питају практично све. Овај Закон полази од претпоставке да је свака информација о раду власти доступна јавности, то а приори. А само онај ко мисли да би саопштавањем те информације био повређен неки интерес који је у том тренутку пречи и важнији од права јавности да зна, може ограничити тај приступ, али то мора да образложи, да донесе решење и да поверенику, то важи за све врсте информација. Једном речју, грађани не треба да размишљају да постоји некакав посебан списак, попис информација које могу тражити или не могу. Понављам, они као грађани, бирачи, порески обвезници имају право да питају све што их занима о раду органа власти, а онај ко мисли да има права да им ограничи то њихово право, то мора да уради, али на законом предвиђен начин, и тада они имају право жалбе поверенику, и чак ако су незадовољни решењем повереника имају и право тужбе суду.
Б92: Дакле, не ради се само о републичким органима, ради се и о локалним органима власти, о локалним предузећима, не само о великим компанијама јавним итд.
Шабић: О свим органима власти, о свим јавним предузећима, о свим субјектима, огромном броју субјеката.
Б92: Господине Шабићу, вратили сте се из Словеније пре неколико дана. У оквиру каквог пројекта сте тамо боравили? Знам да сте имали контакте с њиховим омбудсманом, са повереником за информације од јавног значаја.
Шабић: Па, обишао сам у дан и по, у једном страховито набијеном програму сам разговарао практично са свим људима с којима је имало смисла разговарати о примени њиховог Закона о слободном приступу информацијама, и добио сам корисна искуства. Било ми је то посебно занимљиво због тога што је у основи нашег закона исти модел као у основи словеначког, а сад сам тамо видео њихова искуства, и нажалост морам рећи закључио да су једну светлосну годину испред нас на плану тог финог подешавања, на плану стварања претпоставки за реалну примену закона. Ја се понекад нашалим, не можете ви купити замрзивач и унети га у кућу, а исећи струју. Дакле, оно о чему стално говорим то је да Србија нема читав низ комплементарних закона који су неопходни за квалитетну примену овог Закона. Та прича о тајнама, неко каже: „Овај документ је поверљив, па је тајан“, на основу чега они то говоре? На основу пет стотина закона, бог те пита колико стари, бајати, засновани на ултра конзервативним принципима од пре 15, 20 или 25 година. Дакле, ми морамо донети минимум два закона усклађена са европским стандардима, један о тајнама и класификацији тајни, а други о заштити података о личности или о заштити приватности, немамо ниједан. И поред упорног настојања и мог лично и далеко јачег и гласнијег и трајнијег рецимо значајног дела цивилног сектора, ту нема помака. То су два закона која морамо донети. То су два закона која ће се као и овај појавити као резолутни услови за даље померање на путу ка Европи.
Б92: Чини ми се, колико се сећам, доношење тих закона биће један од услова за потписивање Уговора о стабилизацији и придруживању.
Шабић: Да ли баш формалан, не знам, али готово је извесно да хоће.
Б92: Али, свакако комплетна трансформација безбедносних агенција и прелазак са државне безбедности на систем националне безбедности је нешто што је већ имплементирано у свим земљама чланицама ЕУ које су у последњој деценији ушле. Дакле, то је нешто што је свакако неопходно.
Шабић: Ја вам говорим са становишта моје позиције. Потпуно је бесмислено да сваки час варничи на релацији повереник...
Б92: Да, господине Шабићу, али који је то кључни механизам који приморава рецимо државу у Словенији да поштује овај закон? Да ли се ради о свести државних функционера, о једној етици политичкој, о моралу, или се ради бога ми и о неким озбиљнијим притисцима попут консеквенци озбиљних са којима се могу суочити?
Шабић: Они су у оквиру два механизма, који их у значајној мери детерминишу. Дакле, кад једном постанете члан ЕУ, кад једном постанете члан НАТО алијансе ви имате стандарде који су у тој сфери обавезни, то више није ваша ствар, то се мора испуњавати. Друго, с овим стварима је тако, то је увек било са освајањем демократије. Једном кад се неки степеник постигне, кад се попнете на тај степеник тешко је процес вратити назад, то је проблем Србије. Дакле, јако је важно да јавност данас инсистира на што већем остваривању својих права, тај ниво достигнути неће нестати, поставиће се само још амбициознији циљ за још већом доступношћу информацијама.
Б92: Малочас сте рекли да сте примили, ако сам добро разумео, преко хиљаду и пет стотина жалби.
Шабић: Грубо говорећи толико, немојте ме држати за реч.
Б92: У овом тренутку, колико ми је познато, канцеларија повереника има шест запослених људи. У којој мери је то пропорционално овом налету жалби и оном налету који можете да очекујете у овој години и следећој?
Шабић: Па, свакако, шта је управни поступак. Дакле, три правника, укључујући и мог заменика, раде на управном поступку, то је страховито мало. Свако ко зна шта је три човек на хиљаду и пет стотина предмета зна да је то практично неподношљиво. И ти људи раде много и вредно, али ми више не можемо да будемо...
Б92: Зашто је то тако? Зашто немате више људи?
Шабић: Па, то је парадоксална ствар. Дакле, ја имам одобрење, сагласност Народне скупштине да запослим двадесет и једног човека у тој служби, имам и новац у буџету одобрен од Скупштине.
Б92: Па, који је проблем?
Шабић: Немам простор. И на више захтева да ми се обезбеди простор до сада нисам успео да га добијем. И то загушење, тај један тривијалан проблем заправо ме сад доводи у ситуацију да нисам у стању да обезбеђујем ону ажурност коју би могао, и због тога се извињавам грађанима или медијима или већ сваком оном због тога што решење једноставно није могуће донети. Свако ко зна шта је управни поступак зна да је то једноставно лавина. И оно што још више забрињава то је чињеница да тај број стално расте. Ја сам говорио у целој прошлој години да је то било око 435, само у априлу ове године 330, и та ће прича ићи све жешће и жешће.
Б92: У ком правцу иде решење тог питања? Је л' има наде да ћете ускоро добити тај простор?
Шабић: Па, ја се искрено надам да има. Ја сам у септембру месецу прошле године добио уверавања да ће бити решаван као приоритетан тај проблем, међутим, до данас није, ваљда ће сада. Мислим да сада више није спорно да простора мора бити више него данас.
Б92: Господине Шабићу, Ви сте изабрани на седам година, али сте пре него што сте постали повереник били потпредседник у Скупштини Србије и народни посланик. Сигуран сам да пратите ово што се збива у републичком парламенту. Како Вам изгледа ово што се догађа, ово заоштравање и начина комуникације и уопште тај политички језик који није новорођен у републичком парламенту, али утисак је да се он веома интензивира? Дакле, да се поново враћа један систем комуникације који је постојао у неком периоду наше новије политичке историје, али који је у сваком случају скандалозан.
Шабић: Па, рећи ћу вам генерално. Ја сам државни функционер кога бира парламент, с тог становишта вероватно не би било умесно да ја коментаришем атмосферу у парламенту. Али, могу рећи толико, дакле због свега тога што се тамо дешава, због чињенице да се један огроман напор троши на нешто што грађани најблаже речено не разумеју, а не улаже у нешто што нам је свима толико потребно, због оне светлосне године коју сам малопре спомињао коју смо прокоцкали у последњих пет у заостатку за Словенијом, жао ми је због тога. Ја се искрено надам да бисмо у неко врло догледно време морали наћи снаге да се окренемо решавању тих реалних проблема. Јер, заиста морам да вам кажем, ми нисмо споменули једну чињеницу која је од изузетног значаја, дакле није битно шта ми о себи мислимо, то мора да буде потпуно јасно, битно је шта други о нама мисле. Ова земља, коју ваљда сви волимо и којој сви желимо добро, налази се на деоби стотог места, грубо говорећи, на светском индексу корупције, рецимо мало испред Гамбија, мало иза Танзаније. То је понижавајућа информација, ми то више не смемо да трпимо.
Б92: То је, дакле, индекс који показује како нас свет види, то је перцепција света.
Шабић: Како нас свет види, и то је једино релевантно. То шта ми о себи мислимо и како ми видимо своје шансе и своје пројекте, то је у том контексту релевантно. Ја ћу вам рећи још једну ствар, дакле Европа је неспорни циљ свих нас. Пре неки дан је Бугарска, која је стицајем околности неупоредиво бржа тој интеграцији, добила озбиљно упозорење да ако нешто не учини у борби против корупције нема уласка у Унију. Бугарска је једно 50-ак места ниже са знатно бољом оценом на том индексу корупције, то су ствари о којима ми треба да размишљамо.
Б92: Имамо сад једну супротстављену слику, слику коју покушава да пројектује Влада, која је испословала готово један заправо ван сваке сумње велики сет нових закона којима је прилагодила један одређени део нашег законодавства са ЕУ. У чему је проблем, господине Шабићу? Да ли је имплементација закона кључ читаве приче? Јер, ми имамо антикорупцијске законе, ми имамо...
Шабић: Па, само да видимо како то изгледа. Морам да кажем једну ствар, то објективно јесте резултат. Дакле, и сама прича о нормативном усклађивању система је нешто што није лако, и то је добар резултат.
Б92: Је ли то ова сеча струје коју сте поменули?
Шабић: Сав је проблем што то није довољно. Дакле, једна је ствар донети законе, а друга је ствар претворити то што пише у Закону у реалан правни поредак, то су две квалитативне ствари. Ви сте рекли да имамо законе, али рецимо имамо Закон о омбудсману, али немамо омбудсмана, имамо Закон о финансијској ревизији, али немамо ревизора, оставку нам је дао председник Комисије за хартије од вредности. Повереник има драматичне проблеме у имплементацији свог закона, сличне проблеме има републички Одбор за решавање сукоба интереса. Дакле, ми морамо радити много више, много доследније и искреније. Кад кажем „морамо“ мислим пре свега на оно што мора да уради извршна власт на терену реалне имплементације закона.
Б92: Хоћете остати цео мандат на овој позицији на којој сте, повереника за информације од јавног значаја?
Шабић: Ја морам рећи да није пријатно бити повереник за информације од јавног значаја у Србији, можда је интересантно, можда се човеку учини да је корисно, али није ни најмање пријатно, ја отворено могу да кажем.
Б92: Ви сте били део приче...
Шабић: Дакле, има различитих проблема, има и претњи које стижу из мрака, има узнемиравања, има узнемиравања које произилазе из чињеница да немате неку реалну консталацију, неку реалну подршку од оних које бисте морали имати. А да ли ћу остати? Па, ја се надам, односно сигуран сам да ћу остати ту док мислим да дајем допринос реализацији те идеје, мислим да то за сада чиним.
Б92: Хвала Вам на времену које сте посветили гледао
