Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti uputio je Vladi Srbije pismo u kome ukazuje da je stanje normativne uređenosti u oblasti klasifikacije tajnih podataka takvo da podrazumeva ozbiljne rizike i za ostvarivanje prava javnosti ali i u još možda većoj meri i za bezbednosne interese zemlje i opštu pravnu sigurnost.
Zakon o tajnosti podataka dve godine nakon donošenja veoma slabo funkcioniše odnosno ne funkcioniše. Po mišljenju Poverenika oblast tajnosti podataka je u stanju zabrinjavajuće improvizacije u kome se ni za jednu informaciju koja nosi oznaku poverljivosti ne može pouzdano reći da je klasifikovana na potpuno legalan način i u kojoj je, shodno tome krajnje problematično može li se, na legalan način, postaviti pitanje bilo čije krivične odgovornosti za odavanje takvih informacija. Problem ogromne količine nasleđenih starih tajni nije rešen a istovremeno se nove tajne, proizvode bez pouzdanih kriterijuma. Stekli su se, po oceni poverenika, svi uslovi za hitno preduzimanje mera sa kojima se veoma docni, uključujući i bitnu inovaciju zakona ili njegovu zamenu potpuno novim.
S tim u vezi poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:
„Glavna slabost Zakona o tajnosti podataka je to što je u svrhu njegove primene, kao nužno, predviđeno donošenje enormno velikog broja podzakonskih akata. Vlada je donela jedan broj tih akata. Nažalost, samo jedan takav akt donet je u roku. Ostali su doneti sa manjom ili većom docnjom ili uopšte nisu doneti. A najopasnije je što Vlada nije donela, za primenu zakona, najvažnije podzakonske akte. Nije utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“.
Zbog napred navedenog nemamo jasne standarde o sadržini bilo kog stepena poverljivosti a organi vlasti nisu mogli da primene odredbe Zakona o merama zaštite i evidencijama, kao ni da izvršavaju druge obaveze.
Nadzor nad sprovođenjem zakona i propisa donetih na osnovu zakona trebalo bi da vrši Ministarstvo pravde koje ne raspolaže praktično nikakvim resursima za obavljanje te funkcije, pa se nadzor praktično ne vrši.
Rukovodioci svih organa vlasti su bili u obavezi da u roku dve godine preispitaju stare oznake stepena tajnosti. Nažalost, ali logično, željeni efekti su izostali budući da norma, koja je trebalo da obezbedi deklasifikaciju velike količine dokumenata koji još uvek nose formalnu oznaku poverljivosti, iako za to ne postoji stvarna potreba, ne predviđa nikakve sankcije za eventualno propuštanje ove obaveze, na šta je Poverenik upozoravao još u vreme donošenja Zakona.
Organi vlasti su bili dužni da u roku od jedne godine usklade svoju organizaciju sa odredbama ovog zakona, a u roku od dve godine da obezbede da svim zaposlenim licima, koja moraju imati pristup tajnim podacima, budu izdati potrebni sertifikati. Istekli su rokovi a obaveze nisu izvršene.
Sve navedeno upućuje na zaključak o tome da se jedna važna oblast nalazi u stanju zabrinjavajuće improvizacije. Odgovoran odnos prema pravu javnosti da zna ali i prema bezbednosnim interesima zemlje i pravnoj sigurnosti zahteva da se to stanje bez odlaganja promeni.“
