Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ocenjuje da je jučerašnje saopštenje Prvog osnovnog suda u Beogradu u kome se insinuira odgovornost Poverenika za negativnu medijsku kampanju protiv tog suda, za vređanje ugleda suda i svih zaposlenih u sudu i za nedozvoljeni pritisak na rad suda i sudske vlasti, neodgovoran pokušaj da se pažnja javnosti skrene sa neobjašnjivih činjenica iz postupka u kome se taj sud oglasio nenadležnim za izvršenje novčanih kazni koje je Poverenik, u skladu sa zakonom, izrekao Višem sudu u Beogradu.

Poverenik upozorava da je nedoopustivo da bilo ko pokušava da iza principa nezavisnosti suda krije bilo čiji nesavestan rad ili nešto još gore.

Naglašavajući da je, ne samo pravo, nego i zakonska obaveza Poverenika da obaveštava javnost o svim problemimia u vezi sa ostvarivanjem slobode pristupa informacija, a da je nesporno pravo medija da o tome pišu, poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:

„Osim diskvalifikacija i insinuacija na račun Poverenika i medija za saopštenje Prvog osnovnog suda je karakteristično da prećutkuje niz bitnih faktičkih i pravnih činjenica od kojih ću samo neke pomenuti. Tako je npr., za svoje postupke ponudio „pravno objašnjenje“ pozivajući se na član 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (ZSPIJZ), a ne pominjući druge relevantne odredbe drugih zakona.

U pomenutom članu ZSPIJZ, pored ostalog, stoji:

„Rešenja Poverenika su obavezujuća, konačna i izvršna.

Administrativno izvršenje rešenja Poverenika sprovodi Poverenik prinudom (prinudnom merom, odnosno novčanom kaznom), u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak.“

I šta ako onaj kome je kazna izrečena kaznu ne plati? Kako se ta kazna izvršava? Odgovor na to pitanje nalazi se u čl. 266. i 272. ZUP-a (zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak i na osnovu koga Poverenik i izriče kazne). U čl. 266 jasno i nedvosmisleno stoji da se „izvršenje radi ispunjenja novčanih obaveza sprovodi sudskim putem“, a u čl. 272 da „novčane kazne izrečene po tom zakonu izvršavaju organi nadležni za izvršenje novčanih kazni izrečenih za prekršaje“, što su, opet, kako je predviđeno čl. 299 Zakona o prekršajima, sudovi.

I mada Prvi osnovni sud, makar i nekorektno, pokušava „objasniti“ na osnovu čega je nenadležan, ipak potpuno zaboravlja da objasni na osnovu čega je i on, ranije, pre slučaja Višeg suda u Beogradu, bio nadležan. A morao bi biti svestan činjenice da „kopernikanski“ obrt u vezi sa nadležnošću ne dovodi u pitanje samo doslednost tog suda, nego i znanje i stručnost sudija svih ostalih sudova u Srbiji kojima se Poverenik obraćao sa predlogom za izvršenje i koji su se naravno oglašavali nadležnim.

Neodgovorno je da bilo ko, pa i Prvi osnovni sud opasnost po ugled i nezavisnost pravosuđa vidi  u postupcima Poverenika i u pisanju medija, umesto u onim postupcima ljudi iz pravosuđa koji, bez obzira da li su rukovođeni lažnom solidarnošću, respektom prema hijerarhijski nadređenim ili nečim još gorim, izazivaju ozbiljne sumnje u vezi sa ostvarivanjem suštinske uloge pravosuđa.“