Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ocenjuje da je nužno preispitivanje efekata primene Zakona o tajnosti podataka. Poverenik smatra da se, gotovo tri godine nakon usvajanja zakona, odsustvo željenih rezultata ne sme ignorisati zbog nesumnjivog značaja kako za ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama, tako i za opštu pravnu sigurnost i bezbednosne interese zemlje.
S tim u vezi poverenik Rodoljub Šabić izjavio je i sledeće:
„Osnovni i svakako najveći problem je to što Vlada nije donela za primenu zakona najvažnije podzakonske akte. Vlada nije utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti i direktna posledica toga je da je danas, sa formalno pravnog stanovišta, sporna „poverljivost" bilo kog dokumenta koji nosi oznaku tajnosti.
Nadzor nad sprovođenjem zakona i propisa donetih na osnovu njega, zakon je poverio ministarstvu nadležnom za pravosuđe koje ni u trenutku usvajanja zakona nije imalo, a ni danas nema praktično nikakve kadrovske resurse za obavljanje ove funkcije, pa se organizovan nadzor nad primenom zakona i ne vrši, što ima za posledicu da kao država nemamo ni izbliza realnu predstavu o stanju u ovoj oblasti.
Rukovodioci organa javne vlasti bili su u obavezi da u roku dve godine od dana stupanja na snagu zakona preispitaju oznake stepena tajnosti nad podacima i dokumentima određenim prema ranijim propisima. Rok je istekao, ali željeni efekti su u potpunosti izostali. Nasleđena ogromna količina dokumenata koji još uvek nepotrebno nose formalnu oznaku poverljivosti još uvek postoji. Čak šta više, svakodnevno se uvećava novim „tajnama" koje se u odsustvu neophodnih, preciznih kriterijuma lako „kreiraju".
U prilog oceni da Zakon o tajnosti podataka „egzistira" više kao fikcija nego kao realan element pravnog poretka i sistema, govori još jedan specifičan fenomen. Naime, Zakon o tajnosti podataka predvideo je jedinstvenu nomenklaturu klasifikovanih podataka – interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, dakle, eliminisao je, čak i kao pojmove, „vojnu tajnu" i „službenu tajnu". Zato je veoma indikativno da su i Vlada i Narodna skupština u svojoj legislativnoj praksi, i to prilično intenzivno, nastavili sa upotrebom „eliminisanih" pojmova. Prilično je brojna grupa zakona koji su usvajani ili menjani i dopunjavani nakon stupanja na snagu Zakona o tajnosti podataka, a u kojima egzistiraju pojmovi, odnosno oblici klasifikaciji koje on ne poznaje.
Navedene i još neke druge činjenice upućuju na zaključak da su se stekli svi uslovi za preispitivanje sadržine zakona i pristupanje ili njegovoj bitnoj inovaciji ili zamenu potpuno novim zakonom."
