Poverenik za informacije od javnog značaja je povodom nastavka rasprave u Narodnoj skupštini o amandmanima na Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti ponovo apelovao na to da se iz teksta predloga zakona eliminiše odredba stava 2. člana 45. Poverenik je ponovo ocenio da ta odredba koja predviđa da se ovlašćenja Poverenika da ima uvid u podatke, zbirke podataka i prostorije, inače neophodna za normalno obavljanje funkcije, „mogu ograničiti iz razloga državne ili javne bezbednosti...”, ostavlja mogućnost za brojne zloupotrebe.
S tim u vezi, Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:
„Ova odredba ostavlja široke mogućnosti nedefinisanom ali izvesno vrlo velikom broju subjekata za neovlašćeno prisluškivanje, snimanje, presretanje Interneta, i druge oblike nezakonite obrade podataka o ličnosti, i to bez ikavog rizika jer svaki eventualni pokušaj nadležnog organa da to spreči mogu jednostavno da otklone prostim izmišljanjem razloga iz st.2. čl.45. Onima koji po zakonu treba da budu nadzirani ostavlja se dakle mogućnost da sami odlučuju da li će onom ko treba da ih nadzire dopustiti da to radi. Ovako nešto i pravno i logički je neodrživo.
I nije samo konceptualno nego je i normativno tehnički ova odredba na nedopustivo niskom nivou, jer ostavlja potpuno neizvesnim ko bi to sve i kako, da li faktički ili po ko zna kakvoj proceduri, mogao da ograničava ovlašćenja zaštitnika. Dakle, i da je načelno prihvatljiva, ovako artikulisana unosi u pravni poredak dileme i neizvesnost.
Tvrdnje da je ovakvo rešenje u skladu sa relevantnim međunarodnim dokumentima ukazuju na nerazumevanje razlike između prava građana na zaštitu i ovlašćenja organa nadležnog da zaštitu obezbeđuje. Međunarodni dokumenti naravno daju mogućnost da se građanima u određenim slučajevima uskrati zaštita, ali postojanje zakonskih uslova za to ceni, i pravo i informacije uskraćuje upravo organ koji je radi zaštite i ustanovljen, a ne oni u odnosu na koje se zaštita jemči. U suprotnom, zaštite uopšte nema. Zato je rešenje iz st. 2. čl. 45. u gruboj, teško shvatljivoj suprotnosti sa položajem i ovlašćenjima koja su za nezavisne nadzorne organe koji treba da obezbeđuju zaštitu prava predviđeni npr. članom 28. Direktive 95/46 EZ ili članom 1. Dopunskog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka. Ne znam čime se može objasniti neprihvatanje ovih opšte prihvaćenih standarda, a ako se isključe druge mogućnosti, verovatno nestručnošću činovnika angažovanih na pripremi predloga zakona koji, možda i nesvesno, predlagača zakona dovode u zabludu.
Kako god bilo, smatram da ovako artikulisana odredba st. 2. čl. 45. ne sme ostati u tekstu zakona. Apsolutno nije bitno da li zaštitu prava građana obezbeđuje Poverenik za informacije ili neki drugi organ, ali jeste bitno da ona bude stvarna. Bilo bi šteta i po ugled zemlje i po ljudska prava ako bi novi zakon građanima ponudio zaštitu koja zavisi od dobre volje onih radi čijih aktivnosti se, pored ostalog, zaštita i uvodi.“
