Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti uputio je ministru rada, zapošljavanja i socijalne politike pismo u kome ukazuje na niz problema u vezi sa obradom podataka o ličnosti u oblasti radnih odnosa i na potrebu da se oni što pre počnu rešavati na sistemski način.
Poverenik je podsetio da je Vlada Republike Srbije pre više od 3 godine donela Strategiju o zaštiti podataka o ličnosti, ali da do današnjeg dana nije usvojen Akcioni plan za sprovođenje te Strategije sa definisanim aktivnostima, nosiocima konkretnih zadataka i rokovima za izvršenje a da bi u tom, nikad donetom Akcionom planu veoma važno mesto moralo zauzimati poglavlje koje se tiče obrade ličnih podataka u oblasti radnih odnosa.
Naglašavajući da su predstojeće, najavljene izmene radnog zakonodavstva, prava prilika da se otvorena pitanja reše na sistemski način, poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:
„Ustav Republike Srbije, jemči zaštitu podataka o ličnosti i utvrđuje da se obrada podataka o ličnosti uređuje zakonom. Ustavom zajemčeno pravo razrađeno je Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti prema kome valjan pravni osnov za obradu podataka o ličnosti predstavlja ili izričito ovlašćenje sadržano u nekom zakonu ili slobodno dat pristanak lica na koje se podaci odnose.
I pored toga, većina važnih pitanja obrade ličnih podataka u oblasti radnih odnosa nije uređena zakonom već, suprotno Ustavu i zakonu, u najboljem slučaju, podzakonskim aktima (npr. Pravilnik o radnoj knjižici; Pravilnik o načinu izdavanja i sadržaju potvrde o nastupanju privremene sprečenosti za rad; Pravilnik o evidencijama u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu; Pravilnik o bližoj sadržini podataka i načinu vođenja evidencija u oblasti zapošljavanja), što je u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Veliki broj ličnih podataka obrađuje se i na osnovu "saglasnosti", odnosno „pristanka". A pristanak zaposlenih i kandidata za zaposlenje, retko kad se opravdano može smatrati valjanim pravnim osnovom za obradu ličnih podataka, jer je njihov odnos prema poslodavcu odnos potpune neravnopravnosti. O slobodnom pristanku može se ozbiljno govoriti samo kada se davanje saglasnosti može odbiti bez ikakvih štetnih posledica po radnopravni status ili mogućnost zaposlenja, što očigledno nije slučaj. Pod firmom „postojanja pristanka" često dolazi do povreda prava zaposlenih i kandidata za zaposlenje. Zato otvorena pitanja u ovoj oblasti treba regulisati zakonom.
Osim ovih najnačelnijih problema postoji i mnoštvo konkretnih problema i konfliktnih situacija, na koji ukazuje sve veći broj obraćanja građana Povereniku. I ti problemi su direktna posledica nepostojanja nikakvih ili ni izbliza dovoljnih zakonskih pravila o obradi podataka o ličnosti. Ilustracije radi, pomenuću obrade enormnih količina ličnih podataka bez prepoznatljive svrhe i opravdanja, nadzor poslodavaca nad elektronskom komunikacijom zaposlenih, video nadzor, praćenje GPS sistemima, obradu biometrijskih ličnih podataka, obradu naročito osetljivih podataka kao što su npr. lekarske dijagnoze, obrada podataka o osuđivanosti, itd.
Veoma je važno da se zakonom utvrde jasna pravila za ove i brojne druge situacije u vezi sa obradom ličnih podataka u oblasti radnih odnosa. Pri tome je nužno uvažavati to da privatnost na radnom mestu mora biti bitno smanjena, ali i to da ona ne prestaje da postoji. S tim u vezi podsetiću da je u praksi Evropskog suda za ljudska prava izgrađen koncept "razumno očekivane privatnosti" koji bi trebao da važi i za naše poslodavce kao i da je u Kodeksu Međunarodne organizacije rada izražen zahtev da se vrsta i broj ličnih podataka koji se obrađuju svede na najmanju moguću meru, na samo one podatke čija je obrada apsolutno nužna i opravdana svrhom."
