Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dostavio je Narodnoj skupštini Republike Srbije Izveštaj o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u 2015. godini. Izveštaj je dostavljen i predsedniku Republike, Zaštitniku građana i Vladi Republike Srbije i istaknut na veb prezentaciji Poverenika.
S tim u vezi poverenik Rodoljub Šabić, je izjavio sledeće:
„I u 2015. godini nastavljen je kontinuirani trend sve intenzivnijeg obraćanja građana i drugih subjekata Povereniku.
U oblasti slobode pristupa informacijama u 2015. Poverenik je imao u radu 9.012 predmeta, što je za oko 3% više u poređenju sa 2014, ili za oko 17,5% više nego u 2013, ili za oko 32,8% više nego u 2012, ili za oko 40% više nego u 2011 ili čak 20 puta više nego u 2005.
U oblasti zaštite podataka o ličnosti Poverenik je u 2015. imao u radu 2.868 predmeta, što je za oko 8% više u poređenju sa 2014, ili za oko 12% više nego u 2013, ili za oko 46% više nego u 2012, ili za oko 73% više nego u 2011 ili čak 37 puta više nego u 2009.
Taj trend je dobar kao potvrda rasta poverenja građana u instituciju Poverenika, ali i istovremeno izvesno predstavlja i potvrdu velikog broja problema u ostvarivanju prava.
Nezavisno od visokog procenta uspešnih intervencija Poverenika (95,8%) i kvaliteta njegovih odluka (tokom 2015. protiv akata Poverenika podneto je Upravnom sudu 115 tužbi i nijedna nije usvojena) zabrinjavajuće je održavanje izuzetno visokog broja žalbi koje prima. Ilustracije radi, tokom 2015. u SAD je po njihovom Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, protiv njihove savezne administracije, zaštita prava tražena u 498 slučajeva, a u Srbiji je Povereniku, samo protiv republičke administracije podneta 1841 žalba.
Po broju žalbi protiv republičkih organima na prvom mestu je MUP sa 254, slede Ministarstvo poljoprivede sa 111, finansija sa 109, odbrane sa 102, pravde 81 itd. Međutim, ako se broj žalbi uporedi sa brojem zahteva za pristup informacijama, onda je situacija bitno drugačija. Najlošiji odnos, odnosno najviše problema sa pravom javnosti da zna, ima Ministarstvo pravde - 81 žalba na 234 zahteva (1:2,8). Dok je MUP npr. postupao po preko 3000 zahteva (1:11,8), finansija sa 778 (1:7,1), odbrana sa 486 (1:4,7%).
Posebnu pažnju zaslužuju problemi u vezi sa ostvarivanjem prava javnosti da zna, odnosno pristupom informacijama o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima. To se odnosi, na šta je Poverenik i ranije ukazao, na hroničnne probleme u komunikaciji sa javnošću nekih državnih preduzeća, npr. Telekoma, Srbijagasa, Železnica itd., ali i na postupke državnih organa poput npr. Ministarstva privrede u slučaju Železare Smederevo. Ovakvi problemi, osim što su u više slučajeva za posledicu imali ozbiljne povrede prava javnosti da zna, imali su i druge nepoželjne posledice, pre svega po ugled u antikorupcijskom kontekstu, što je potvrdila i lošija ocena zemlje na Globalnom indeksu percepcije korupcije. Od velikog značaja je da se ovaj trend zaustavi, u protivnom mogao bi čak dovesti u pitanje, u prethodnim izveštajima više puta ponavljanu ocenu da u oblasti slobode pristupa informacijama, imamo ireverzibilan, kontinuiran pozitivan proces.
U oblasti zaštite podataka o ličnosti, bez obzira na sve intenzivnije delovanje Poverenika, situacija je znatno lošija, vrlo zabrinjavajuća.
Kada je u pitanju zaštita podataka o ličnosti, još uvek smo praktično na samom početku procesa implementacije evropskih standarda u pravni poredak i realni život. Nužno je učiniti taj proces daleko bržim i kvalitetnijim. Nažalost, ta nužnost se nedovoljno razume i prepoznaje. Najbolja ilustracija je to da je još u leto 2010, Vlada Srbije usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti, ali da, iako je to trebalo da učini u roku od 3 meseca, još nije donela Akcioni plan za njeno sprovođenje. Samo se po sebi razume da je usled neshvatljive docnje od pet i po godina, Strategija i dalje samo „mrtvo slovo" na papiru, bez praktičnih efekata.
Nadležni državni organi nedopustivo malo rade, tačnije, gotovo ništa ne rade na nužnom, daljem usklađivanju pravnog okvira, posebno Zakona o zaštiti podataka o ličnosti sa evropskim standardima, iako smo u tom pogledu u velikoj docnji. Vlada je u Akcionom planu za Poglavlje 23 utvrdila da će novi zakon biti donet do kraja 2015. godine i to na osnovu Modela koji je pripremio Poverenik, ali, zakon nije donet. Nije se čak pojavio ni bilo kakav formalan predlog zakona, a "radna verzija" Nacrta koju je prezentiralo Ministarstvo pravde skoro da nema dodirnih tačaka sa modelom Poverenika. Dakle, Akcioni plan za Poglavlje 23, usaglašen sa EU, prekršili smo i pre nego što je Poglavlje otvoreno.
Direktna posledica neadekvatnog i neodgovornog odnosa prema stanju normativne uređenosti zaštite podataka o ličnosti je i činjenica da nijednim zakonom još uvek nisu uređene brojne, za zaštitu podataka o ličnosti, izuzetno bitne oblasti – video-nadzor, biometrija, bezbednosne provere, privatni sektor bezbednosti itd., što podrazumeva mnoge potencijalne i realne rizike povrede prava velikog broja građana.
Brojni ekscesi, odnosno povrede prava na zaštitu podataka o ličnosti, neki i izuzetno krupnih dimenzija ili značaja, imperativno zahtevaju da se odnos države i društva u celosti prema zaštiti podataka o ličnosti, odnosno privatnosti uopšte, potpuno, iz korena promeni. Činjenica da su aktivnosti Poverenika na zaštiti prava višestruko uvećane, ne treba i ne može da služi za utehu, to je pre upozorenje. Nužne su i aktivnosti svih odgovornih, neophodni su daleko bolji rezultati. To nalažu ne samo zahtevi integracionih procesa naše zemlje sa EU nego, što je još važnije, neophodna potreba unapređenja i zaštite ljudskih prava zajemčenih Ustavom Srbije."
