Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je u pismu ministarki Ani Brnabić ukazao na zabrinjavajuće neadekvatan odnos Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu prema obavezama koje ono ima po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i nužnost potpune promene takvog odnosa.
Neposredan povod za ovo obraćanje je skandalozan, bizaran "slučaj" Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda u kom je Poverenik u dva navrata naložio da (listu "Danas" i građaninu D.D.) dostavi tražene informacije odnosno dokumenta iz kojih se može saznati broj predmeta u kojima je veštačila veštak L.M., predmet veštačenja, vrednost sporova i stranke u tim predmetima.
Iako su rešenja Poverenika po zakonu konačna, obavezujuća i izvršna, Gradski zavod za veštačenje nije postupio po njima u ostavljenom roku. Nije ni nakon što mu je Poverenik izrekao zakonom predviđene novčane kazne, ni pošto je Upravni sud tužbu Zavoda odbacio kao nedopuštenu, pa ni nakon što je Republički javni tužilac odbio da na inicijativu Zavoda zatraži od Upravnog suda poništaj poverenikovih rešenja.
Za sve to vreme Gradski zavod za veštačenje je nepostupanje po rešenju i javno "objašnjavao" nekakvim "pravnim argumentima" na nedopustivo niskom nivou, takvom da ukazuju ili na krajnje zabrinjavajuće nepoznavanje prava ili i na nešto gore od toga, budući da su stručnost i formalna kvalifikacija veštaka L.M. osporeni i više nego ozbiljno dovedeni u pitanje prezentiranjem kopije njene diplome, u kojoj više činjenica ukazuje na to da je falsifikovana.
U opisanom postupanju Gradskog zavoda steklo se više, sasvim očiglednih, kažnjivih prekršaja iz člana 46. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Nadzorna funkcija ministarstva nesporno podrazumeva pravo, ali i obavezu da na te prekršaje reaguje, utoliko pre što su dobili i ne mali medijski publicitet, ali reakcija ministarstva je, čak i u ovako flagrantnom slučaju, izostala.
Poverenik naglašava da je "slučaj" Gradskog zavoda samo neposredan povod za ukazivanje Ministarstvu, a da je suštinskih razloga mnogo više. Samo u toku ove godine Poverenik je (iako to nije njegova obaveza) obavestio Ministarstvo o 266 slučajeva kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Pritom, reč je samo o najflagrantnijim slučajevima kršenja zakona, realni broj počinjenih prekršaja je daleko višestruko veći. Nije poznato da je ministarstvo i u jednom od ovih slučajeva pokrenulo prekršajni postupak, odnosno ako eventualno i jeste radi se o zanemarljivom broju.
Navedene činjenice govore da dosadašnja praksa ministarstva ni izbliza nije u skladu s ulogom koju po zakonu ono ima i da se mora menjati. Dalje održavanje takve prakse objektivno bi predstavljalo prećutno ali nedvosmisleno povlađivanje očiglednom i višestrukom kršenju zakona, praktično poziv na nekažnjeno nepoštovanje i izvrgavanje ruglu, jednog od fundamentalnih principa funkcionisanja uređene države, principa zakonitosti.
