Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti podneo je Vladi Srbije zahtev da ona, kako je to propisano čl. 28. st. 4 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, neposrednom prinudom obezbedi izvršenje poverenikovog rešenja kojim je Privrednom društvu "Železara Smederevo" d.o.o. naloženo da novinarki Mreže za istraživanje kriminala i korupcije dostavi kopije Ugovora između Železare Smederevo i Bremer International Limited, zaključenog 2013. godine i Ugovora između "Železare Smederevo" d.o.o. i Bremer Trading Limited zaključenog 2015 godine, kao i dokumenata iz kojih se može saznati kada je i kolike iznose Železara Smederevo uplaćivala navedenim kompanijama.
Inače, u konkretnom slučaju, Železara Smederevo je na zahtev tražioca informacija prvo odgovorila da se dokumentacija u vezi sa zahtevom nalazi u dislociranoj arhivi a ne u sedištu organa, pa da joj je potreban dodatni rok, predviđen zakonom, da bi odgovorila na zahtev.
Potom, ni po isteku produženog roka nije odgovorila na zahtev, pa je tražilac informacije podneo žalbu Povereniku. U izjašnjenju na zahtev Poverenika Železara je predložila da se žalba tražioca odbije. Poverenik je međutim našao da je žalba osnovana i usvojio je. Železara nije, što je po zakonu obaveza ako se želi uskratiti pravo na pristup informacijama, ni na kakav način dokazala da bi činjenjem dostupnim javnosti traženih informacija (u celosti ili delimično) mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom. Samo se pozvala na to da je sa stranim partnerima ugovorila poverljivost, i da stoga ne može da postupi u skladu sa zahtevom.
Poverenik i ovom prilikom naglašava da je generalno, ideja da se ugovaranjem poverljivosti u ugovorima sa stranim partnerima naša državna javna preduzeća mogu osloboditi obaveza koja po zakonu imaju prema javnosti dvostruko nedopustiva.
Prvo, formalno pravno je nedopustiva budući da je pravno nemoguće normama komercijalnog prava, ugovorenim u obligacionim ugovorima, isključivati primenu imperativnih normi javnog prava utvrđenih zakonima.
I drugo, jer bi prihvatanje takve mogućnosti zapravo značilo širom otvorena vrata za to da se prostim ugovaranjem "poverljivosti" od očiju javnosti mogu sklanjati i informacije na koje javnost nesporno ima pravo, uključujući tu i zloupotrebe, pa čak i kriminal i korupciju.
Pravo javnosti da zna zasniva se na Ustavu i uređeno je zakonom, ne zavisi od odredbi komercijalnih ugovora. To pravo ostvaruje se i ograničava po uslovima i na način utvrđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja čijim odredbama su predviđene i mogućnosti da se, radi zaštite legitimnih interesa stranih partnera, pravo javnosti ograniči, ali ne i da se pod maskom tih interesa ograniči ili čak isključi pristup informacijama koje su nesporno legitiman predmet interesovanja javnosti.
