Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti izrekao je Gradskoj upravi grada Beograda drugu novčanu kaznu u iznosu od 180.000 dinara zbog nepostupanja po nalogu iz rešenja Poverenika da Grupi građana opštine Savski venac dostavi informacije o tome da li je investitor objekta na Dedinju, u Ulici Koste Racina 11, podneo zahtev za ozakonjenje tog objekta odnosno da li je postupak za ozakonjenje pokrenut na bilo koji način i ukoliko jeste da li je okončan i kako.
Grupa građana je još u novembru prošle godine, preko advokata, podnela zahtev za pristup informacijama Gradskoj upravi, Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata, zatraživši navedene informacije. Uz ostalo, u zahtevu su naveli da je investitor drastično prekoračio kvadraturu, spratnost objekta i druge parametre iz odobrenih lokacijskih uslova što se vidi i iz akta Građevinske inspekcije opštine Savski venac; da je navedeni objekat bio predviđen za rušenje, a što se vidi iz Plana za rušenje za drugi kvartal 2016. godine, koji je bio objavljen na sajtu opštine Savski venac, ali da je investitor u međuvremenu ipak javno oglasio prodaju stanova, navodeći da su isti uknjiženi, te da postoji sumnja da je na neki pravno sporan način došlo do ozakonjenja navedenog objekta i da se vrši prodaja nelegalno izgrađenih stanova.
Gradska uprava nije na bilo kakav način odgovorila na zahtev, a ni nakon što su građani podneli žalbu Povereniku nije dala nikakvo izjašnjenje povodom žalbe. Poverenik je našao da je pravo tražioca odnosno javnosti nesporno i doneo je rešenje kojim je naložio davanje traženih informacija. Iako je rešenje, za Gradsku upravu po zakonu obavezujuće, ona nije postupila po nalogu, pa je Poverenik na zahtev tražioca informacija izrekao zakonom predviđene kazne. Ako ni nakon toga uprava ne izvrši obavezu Poverenik će, u skladu sa zakonom, zahtevati da Vlada prinudom obezbedi izvršenje rešenja.
Poverenik, ne samo povodom konkretnog slučaja, već generalno upozorava da je broj slučajeva u kojima je "ćutanje", tačnije ignorisanje zahteva građana, novinara i drugih, abnormalno visok, budući da je reč o nedopuštenom, po zakonu kažnjivom odnosu. A ipak u preko 70% slučajeva, od više hiljada žalbi Povereniku, to je razlog za žalbu. Činjenica da su najvećem broju slučajeva nakon intervencije Poverenika, čak i bez formalnog naloga, već na zahtev za izjašnjenje, prethodno uskraćene informacije daju, nije za utehu. Ona govori da se zapravo kalkuliše sa pravima javnosti, s tim da će informaciju dobiti samo onaj ko se žali Povereniku. Uz to, izuzetno veliki broj žalbi koje je očito bilo lako izbeći dodatno opterećuje rad i inače preopterećene institucije Poverenika, dovodi do nepotrebnog trošenja vremena, novca i nerava građana. Stoga, nije nimalo dobro, naprotiv, to da nadležno ministarstvo za državnu upravu nikad ne reaguje na ovakvo ponašanje i nikad ne pokreće prekršajne postupke protiv odgovornih lica.
A svakako posebnu pažnju zaslužuju slučajevi u kojima se "ćutanje" uporno nastavlja i nakon rešenja Poverenika, čak i nakon izrečenih kazni. Takvo ponašanje, osim što je po zakonu dodatno kažnjivo, neizbežno pojačava i inače prisutne sumnje u nezakonito postupanje organa vlasti i konkretnih i vlasti uopšte, odnosno u njihovu spremnost da prikriju nečije nezakonito ponašanje što bi neizostavno moralo privlačiti odgovarajuću pažnju i tretman ne samo od strane ministarstva nadležnog za državnu upravu, već i drugih nadležnih državnih organa.