Povereniku za informacije od javnog značaja obraćao se veliki broj novinara i medija zainteresovanih za ishod postupaka po žalbama koje je predsednik skupštine AP Vojvodine Bojan Kostreš podneo zbog nedobijanja informacija o koncesiji za autoput Horgoš - Požega.
Ti postupci su okončani a s tim u vezi Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio:
„Gospodin Kostreš je podneo tri žalbe - protiv Vlade, Ministarstva za kapitalne investicije i Ministarstva za finansije. Prvu žalbu sam odbacio kao nedopuštenu, jer Zakon ne dopušta da se protiv akta ili postupka Vlade Srbije traži zaštita prava od Poverenika za informacije. Druge dve žalbe ocenio sam kao osnovane i doneo rešenja kojim se nalaže ministarstvima da podnosiocu žalbe dostave traženu kopiju Ugovora o koncesiji.
Pri odlučivanju, nisam posebno imao u vidu one odredbe Zakona o koncesijama koje predviđaju učešće pokrajinskih organa u postupku dodele koncesije, pa samim tim i posebna prava u vezi sa pristupom informacijama. Rukovodio sam se samo odrebama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Onim koje predviđaju da se samo izuzetno, iz zakonom predviđenih razloga i po zakonom predviđenom postupku javnosti može uskratiti pristup informacijama. U konkretnom slučaju, nije bilo tako. Ministarstvo finansija, bilo je svo vreme u inače nedopuštenom „ćutanju administracije“. Ministarstvo za kapitalne investicije je takođe „prećutalo“ zakonski rok od 15 dana, pa ga potom, na način koji nije bio u skladu sa zakonom, produžilo na 40. Konačno i taj rok je istekao, a niti je udovoljeno zahtevu, niti je doneto rešenje o njegovom odbijanju. Pravila postupka očigledno nisu poštovana, a istovremeno nije bilo ni materijalno pravnih razloga koji bi mogli opravdati uskraćivanje informacija.
Jedino što je navedeno kao razlog je to da je sa koncesionarom ugovoreno da su sve informacije u vezi sa izgradnjom autoputa „poverljive“. Smatram da je sasvim očigledno da ne postoji stvarna potreba za tako nešto. A to, što je neka informacija formalno označena kao poverljiva nije, samo po sebi, dovoljno da bi se uskratio pristup javnosti. Uz taj formalni uslov, zakon zahteva još jedan. Taj, da zbog davanja informacije mogu nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese pretežnije od prava javnosti da zna. U konkretnoj situaciji to nije slučaj i očito je da pravo javnosti preteže nad potrebom zaštite potpuno apstraktne „poverljivosti“. U načelu, javnost ima pravo da zna sve o radu vlasti, a naročito o velikim raspolaganjima državnim novcem, ili drugim važnim dobrima. Kad se nekom, kao u slučaju koncesije za auto-put, stavlja na raspolaganje izuzetno vredan društveni resurs, javnost mora da zna pod kojim uslovima se to čini. Treba se na adekvatan način suočiti i sa činjenicom da smo zemlja koja ima izuzetno visok stepen korupcije i veoma nizak nivo poverenja građana u organe vlasti. Zato je veoma važno da svaki put kad se sumnja pojavi, vlast reaguje na pravi način. A apsolutno najbolji način je da se sve relevantne činjenice izlože očima javnosti.“
