U dosadašnjoj praksi primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Vrhovnom sudu Srbije na osnovu čl. 27 Zakona, koji predviđa da se protiv rešenja Poverenika može pokrenuti upravni spor, podneto je 32 tužbe. U 6 slučajeva u kojima je do sada odlučivao, sud je tužbe odbacio ili odbio kao nedopuštene, odnosno neosnovane.

Tim povodom, Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio:

„Bez obzira na relativnu nepreciznost, navedena odredba pravo na pokretanje upravnog spora jemči samo građanima, novinarima, medijima, odnosno tražiocima informacija, tj. licima o čijem pravu je rešavano. Organ, koji je o pravu rešavao, u skladu sa pravilom da prvostepeni organ ne može voditi upravni spor protiv drugostepenog, nema pravo na tužbu. To je potvrđeno i stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda o odbacivanju takvih tužbi.

Iza pokušaja da se sakrivanje informacija od javnosti i nepostupanje po rešenju Poverenika za informacije pravda podnošenjem, inače, nedopuštene tužbe, može stajati neznanje, ali često i nešto mnogo gore.

Jer, i nezavisno od dopuštenosti tužbe, onima koji rade u organima vlasti moralo bi, generalno, biti poznato da tužba u upravnom sporu ne odlaže izvršenje konačnog upravnog akta. Zato se, u nekim od pomenutih slučajeva, sasvim osnovano može pretpostaviti da je reč o svesnom i upornom kršenju prava javnosti da zna.

Svesno i uporno kršenje bilo kog zakona od strane nosilaca vlasti je nešto što se sigurno ne sme tolerisati. Ono bi, čak i u uzavreloj političkoj atmosferi, moralo za sobom povlačiti određene oblike odgovornosti. Nadležni za pokretanje postupaka odgovornosti, jer s tim u vezi Poverenik nema nikakvih ovlašćenja, morali bi konačno da se postaraju da tako i bude. U protivnom, rizikuju zaključak da se s takvim postupanjem solidarišu.“