Poverenik za informacije od javnog značaja ocenjuje da pojedina reagovanja nekih organa vlasti na rešenja Poverenika ukazuju na nedovoljno poznavanje sadržine Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kako u pogledu sadržine prava, tako i u pogledu procedure za njihovo ostvarivanje.
Tim povodom, Poverenik Rodoljub Šabić izjavio je sledeće:
„Nedovoljno se zna o mnogim stvarima koje su elementarne, ali je u vezi sa četiri stvari to najočiglednije.
Prvo, ograničavanje ili odbijanje pristupa informacijama ćutanjem ili usmenim, odnosno pismenim obaveštenjima, nije samo nekorektno i često nekulturno, nego i nezakonito, i po Zakonu kažnjivo. Ako organ vlasti odbije da pruži traženu informaciju, shodno članu 16. st. 10. Zakona, dužan je da donese obrazloženo rešenje o odbijanju i da u rešenju uputi tražioca na pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju.
Drugo, pozivanje organa vlasti na odredbe drugih zakona, koji predviđaju „opravdan„ ili sličan interes kao razlog za odbijanje pristupa informacijama, je protivno Zakonu. Zakon o slobodnom pristupu informacijama u članu 4. sadrži izričitu pretpostavku o postojanju opravdanog interesa i tražilac informacije nije dužan da dokazuje postojanje istog. Dilema u pogledu „sukoba zakona“ odavno je rešena. I u uporednoj i međunarodnopravnoj praksi po principu lex specialis, kada je u pitanju slobodan pristup informacijama, prednost se daje zakonu koji uređuje pristup informacijama. Isti stav izražen je i u relevantnim međunarodnim dokumentima, kao npr. u Zajedničkoj deklaraciji o dostupnosti informacija UN, OEBS i Organizacije američkih država iz decembra 2004.
Treće, to što neki dokument nosi oznaku tajnosti nije automatski samo po sebi dovoljno da bi se ograničio pristup informaciji koju sadrži. To je, shodno članu 9. tačka 5) Zakona, moguće i opravdano samo ako bi zbog odavanja informacije mogle nastupiti teške, pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom, koji pretežu nad interesom na pristup informaciji.
To znači da je u svakom konkretnom slučaju obaveza, prvo organa od koga je informacija tražena, potom Poverenika, i na kraju Vrhovnog suda Srbije da ceni da li postoje stvarni, a ne samo formalni razlozi da se slobodan pristup informacijama, po pretpostavci opravdan, ograniči.
Četvrto, rešenja Poverenika za informacije su, shodno članu 28. Zakona, obavezujuća, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Srbije. Poverenik nema način da sam obezbedi izvršenje svojih odluka. O odnosu organa kojima se nalozi daju, odnosno Vlade, prema obavezama koje po Zakonu imaju, ocenu može dati sama javnost."
