„U poslednje vreme dosta je urađeno na usvajanju raznih dokumenata, zakona ili međunarodnih konvencija, koji treba da predstavljaju normativni osnov za antikorupcijsko delovanje. To je dobro, međutim težište borbe protiv korupcije mora biti u realnom a ne u normativnom svetu. Činjenica da i percepcija naših građana i percepcija našeg međunarodnog okruženja govori o stagnaciji u borbi protiv korupcije zahteva preduzimanje svih raspoloživih, posebno onih preventivnih, antikorupcijskih mera.

U tom kontekstu nezaobilazna mera je podizanje nivoa preglednosti poslovanja odnosno širenje prostora za slobodan pristup informacijama o radu organa vlasti ili javnih preduzeća. Treba podići na nivo principa i učiniti potpuno nespornom obavezu da se javnosti stavljaju na raspolaganje informacije koje se tiču raspolaganjima javnim novcem i javnim resursima. To je, ako postoji politička volja, relativno lako primenljiv, ni malo skup, a istovremeno, što potvrđuje iskustvo drugih, vrlo efikasan lek protiv korupcije.

Bilo bi dobro da i organi gonjenja ubuduće više pažnje posvećuju slučajevima nezakonitog uskraćivanja informacija od javnog značaja, kao indikativnim u kontekstu borbe protiv korupcije. Kao Poverenik suočio sam se sa mnogo primera, kao što su bili JP „Putevi Srbije" (slučaj „drumske mafije", i „proboj budžeta" za višemilionski iznos) i JP „Železnice Srbije" (nabavka „šarenih kompozicija" i dr.) ili kao što je trenutno NIS (višemilionska dubioza u poslovanju), koji govore da se gotovo po pravilu iza problema u komunikaciji sa javnošću, odnosno uskraćivanja informacija od javnog značaja, kriju ili bar mogu kriti daleko ozbiljniji problemi u vidu neracionalnog ili nezakonitog trošenja javnih sredstava, zloupotreba ili korupcije.

Insistiranje na maksimalnoj transparentnosti u radu organa javne vlasti i javnih preduzeća izvesno može doprineti tome da ovakve slučajeve predupredimo i sprečimo, umesto da se bavimo njihovim posledicama, a samim tim rezultati u borbi protiv korupcije biće daleko bolji."