Tada su na predlog zakona, podnetog na brzinu i bez ikakve javne rasprave, reagovali Poverenik za informacije i Zaštitnik građana, i široka, pre svega, stručna javnost. Ipak, zakon je, uz određena pobošljanja ali i brojne nedostatke, usvojen. Predsednik Republike je tada, potpisujući zakon, izjavio da zbog "stvaranja baze podataka o elektronskim komunikacijama građana, koja će biti dostupna organima bezbednosti i unutrašnjih poslova bez odluke suda” on “deli zabrinutost sa nezavisnim državnim organima, zaštitnikom građana i poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti”, te da je zbog toga, “posle donošenja ovog zakona, više nego opravdano preispitati i unaprediti odgovarajuće delove našeg pravnog sistema, kako bi se osigurala ravnoteža između prava na bezbednost građana i svih njihovih ostalih prava.”
Ovakav ishod davao je nadu da bi ubuduće, uređivanje presretanja elektronskih komunikacija moglo izgledati mnogo serioznije.
Krajem septembra 2010. Poverenik za informacije i Zaštitnik građana podneli su Predlog za ocenu ustavnosti ovog zakona i Zakona o VBA i VOA Ustavnom sudu Srbije.
Glavni razlog za osporavanje ustavnosti pojedinih odredbi navedenih zakona bilo je to što predviđaju mogućnost odstupanja od tajnosti sredstava komunikacije ne samo na osnovu sudske odluke, kako to izričito predviđa čl. 41. stav 2. Ustava Republike Srbije nego i bez odluke suda - kada je takva mogućnost propisana zakonom, odnosno na zahtev nadležnog državnog organa.
Zakoni koji regulišu rad policije i BIA, nisu obuhvaćeni tim predlogom za ocenu ustavnosti jer nismo mogli identifikovati odredbu suprotnu Ustavu. BIA i policija upražnjavaju istu praksu, ali je ne zasnivaju na nekoj izričitoj odredbi zakona, već na „tumačenju“ da listinzi poziva, lokacija korisnika i drugi elementi komunikacije nisu obuhvaćeni pojmom komunikacije, pa time ni zaštićeni odredbom čl. 41. stav. 2. Ustava. Neprihvatljivom „tumačenju“ jer ustavna garancija se, osim na sadržinu komunikacije, svakako odnosi i na tzv. „zadržane podatke“, oni predstavljaju integralni deo komunikacije, što je, pored ostalog, potvrđeno presudama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Ustavni sud, iako je prošlo skoro godinu dana, još nije odlučivao o tom Predlogu Poverenika i Zaštitnika građana. Na žalost, jer aktuelni Predlog Pravilnika aktuelizira i čak dodatno zaoštrava pitanja zbog kojih je predlog podnet Ustavnom sudu.
U tekstu Predloga Pravilnika „odluka suda“ se čak ni kao termin uopšte ne pominje! Isključivo se koristi neprecizan i višeznačan termin „nalog“, šta god to bilo i kako god izgledalo.
Mogućnost da praktično neograničeno, po sopstvenoj proceni koja ne podleže oceni suda, nedefinisan ali svakako veliki broj pripadnika službi bezbednosti izdaje „naloge“ i pristupa podacima o tome ko, kada, sa kim, u kom vremenskom periodu i kojom vrstom veze i sa koje lokacije komunicira, predstavlja izuzetno ozbiljno odstupanje od ustavne garancije nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja.
Uz to Predlog Pravilnika ne sadrži nikakve odredbe o postojanju posebne baze podataka koja sadrži neizbrisive tragove o tome ko, kad, zašto i po kom osnovu je pristupao zadržanim podacima što lišava smisla svaku ideju o, makar i aposteriornoj, kontroli opravdanosti i zakonitosti takvog pristupanja. Činjenica da su te odredbe postojale u nekadašnjem Pravilniku RATEL-a imperativno nameće pitanje – Zašto su izostavljene? Nije sigurno je li uopšte moguće dati smislen odgovor na ovo pitanje, ali je sigurno bar sa stanovišta zaštite ljudskih prava da izostanak tog odgovora jeste razlog za zabrinutost.
Popriličan je broj sličnih otvorenih pitanja, prostor i vreme ne dozvoljavaju da ih nabrajam dalje. Sva su važna i rizično je i štetno “lomiti ih preko kolena”. Zato sam predložio Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva da odloži usvajanje Pravilnika, da umesto samo formalnih konsultacija organizuje pravu javnu raspravu i pozove na učešće u njoj kompetentne predstavnike akademske zajednice, medija, civilnog društva i elektronskih operatora, sučeli se s njima i predstavi svoje odgovore na ta pitanja. Da tako bar pokušamo da važne stvari apsolviramo na iole odgovoran način.