Uz odsustvo ovlašćenja nezavisnih organa nadležnih za sprovođenje ovih zakona da sami pokreću prekršajne postupke (što je u nadležnosti nekih ministarstava) jedan od glavnih razloga takvog stanja je veoma brzo nastupanje zastarelosti.
Zakon o prekršajima koji je opšti zakon za ovu materiju predviđa da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ako protekne jedna godina od kada je učinjen. Doduše pobrojao je neke oblasti u kojima se može, posebnim zakonom (carinskim, deviznim, spoljnotrgovinskim i sl.) propisati i duži rok zastarelosti, do pet godina. Čime je objašnjivo da je mogućnost da se propišu duži rokovi predviđena za prekršaje koje uglavnom vrše građani ili preduzetnici, a nije predviđena za povrede antikorupcijskih propisa, koje uglavnom krši „politička elita“, pa za njih važi izuzetno kratak rok zastarelosti od godinu dana?
Zbog ovog ti slučajevi zastarevaju u procentu i znatno iznad 90%, a štetne posledice toga su višestruke.
Obezvređuju se napori nezavisnih državnih organa na sprovođenju antikorupcijskih propisa jer je broj procesuiranih prekršaja neuporedivo manji od stvarnog broja, a ogromna većina njih zastareva.
Prekršioci zakona se zapravo podstiču na dalje kršenje zakona jer sa velikom izvesnošću mogu računati na to da će ostati nekažnjeni.
Produbljuje se i inače poljuljano poverenje javnosti u stvarnu spremnost države da sankcioniše kršenje antikorupcijskih propisa što destimuliše ukupne napore u borbi protiv korupcije. To se mora menjati. Zato je potrebno da odgovarajuća inicijativa za izmene Zakona o prekršajima koju je nedavno Tranparentnost Srbije uputila Ministarstvu pravde bude prihvaćena i realizovana bez odlaganja.