Presretanje komunikacije je realnost XXI veka, ali postoje limiti koji se moraju poštovati, kaže Rodoljub Šabić i objašnjava kako je moguće uspostaviti sistem u kojem nema neovlašćenog prisluškivanja
Afera "prisluškivanja", odnosno praćenja listinga najviših državnih zvaničnika, aktuelizovala je i dva značajna pitanja – kontrolu tajnih službi i policije, s jedne strane, a s druge zaštitu komunikacija i podataka o ličnosti.
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić i zaštitnik građana Saša Janković godinama upozoravaju na zloupotrebe u ovoj oblasti i normativne pretpostavke za takvo ponašanje.
*Može li ova zvučna afera da trasira put kontroli bezbednosnih službi i istovremenoj zaštiti ljudi?
Ta dva pitanja su zapravo jedno - pitanje zaštite prava građana, njihove privatnosti i podataka o ličnosti. Nekoliko godina zaštitnik i ja upozoravamo da u oblasti elektronskih komunikacija imamo nešto što se ne može nazvati sistem, već provizorno stanje koje ima loše posledice i po nacionalnu bezbednost i po ljudska prava. Ovaj slučaj imaće smisla ako bude inicijalna kapisla da počnemo konačno da rešavamo taj problem.
*Ponudili ste paket od 14 mera za sređivanje tog provizorijuma. Šta je najvažnije?
Taj paket je minimum za uvođenje nekog reda u sistem, uvođenje u korespondenciju sa onim što piše u Ustavu i međunarodnim dokumentima koje je Srbija prihvatila i ratifikovala. Ne bih nabrajao sve te mere, zainteresovani ih mogu naći na našim sajtovima, ali kao najvažnije bih izdvojio podelu odgovornosti - ne mogu za sve što se dešavalo i desilo da budu odgovorne isključivo službe bezbednosti i policija, uz njih su odgovorne izvršna i zakonodavna vlast.
*Na koji način?
U ovom kompleksu su presretanja komunikacija i, što je akutnije, pristup takozvanim zaduženim podacima o tome ko je, kada, koliko dugo s kim i na koji način komunicirao. Ti podaci mogu biti od interesa mnogim sferama društva, počev od onih koji se bave antikriminalnim poslovima, pa preko biznis sveta i stranačkih struktura, do organizovanog i onog običnog kriminala.
Ustav je jasan, on uspostavlja visok standard i jemči tajnost komunikacija od koje se može odstupiti samo u slučaju krivičnog dela i ugrožavanja nacionalne bezbednosti, s tim što odluku o odstupanju može doneti samo sud.
U praksi je, međutim, neko počeo da pravi razliku između presretanja komunikacije, slušanja razgovora bilo u realnom vremenu ili sa neovlašćenog snimka i pristupa zaduženim podacima. Već sam objasnio koji su to podaci i provajderi iz čuvaju 12 meseci. Zamislite šta sve možete saznati o nekom čoveku ako dobijete kompletne podatke o tome kada je on i s kim komunicirao, koliko dugo i odakle, pa kad ih ukrstite sa drugim podacima to je baza koja govori znatno više od direktnog presretanja nekoliko razgovora.
*Šta je osnov te razlike?
U neke zakone instalirana su rešenja koja drugačije tretiraju prisluškivanje i pristup sadržaju podacima, to su zakoni o elektronskim komunikacijama, o BIA VBA, ZKP-u... Za klasično prisluškivanje i oni traže odluku suda, ali kod pristupa zaduženim podacima mogući su nalozi drugih funkcionera, direktora BIA, VBA, tužioci i nedefinisana druga lica.
*Deo tih odredaba je osporen pred Ustavnim sudom.
Da. Kada se pojavio Predlog zakona o elektronskim komunikacijama počeo je pravi mali rat u kojem su s jedne strane bili zaštitnik, poverenik i stručna javnost, a izvršna vlast s druge. Ipak, zakon je usvojen, ali je predsednik Boris Tadić, potpisujući ukaz, rekao da deli zabrinutost i najavio traženje rešenja koja će zadovoljiti potrebe borbe protiv organizovanog kriminala i zaštite ljudskih prava. Prošle su dve godine, a tih rešenja nema. Čak je u nekoliko navrata Uprava za digitalnu agendu predlagala pravilnik kojim bi se zacementirala ta pozicija o zaduženim podacima kao nečem posebnom. Na sreću, ministar nije odobrio taj Pravilnik.
Zaštitnik i ja smo u međuvremenu napali Zakon o elektronskim komunikacijama i o vojnim službama – za zakon o BIA nismo imali osnov jer ne imenuje lica koja mogu dati nalog. Ustavni sud je potvrdio da se zaduženim podacima ne može pristupiti drugačije nego po odluci suda. Ali, ostali zakoni su i dalje na snazi, neki organi su nastavili da rade mimo Ustava i to je kulminiralo aferom sa prisluškivanjem predsednika Srbije i potpredsednika Vlade.
*Vratimo se mogućoj dobiti za društvo iz afere, uz podsećanje da pre nekoliko meseci, kada ste saopštili podatke o praćenju tzv. običnih građana, nije bilo posebne uzbune.
Bilo je mnogo pažnje, ali izostali su efekti, iako takvu akciju ranije niko u Srbiji nije radio. Dakle, naredio sam nadzor nad poštovanjem podataka o ličnosti kod provajdera mobilne telefonije i došli smo do uznemirujućih podataka i saznanja, a prvo je kako se sami provajderi odnose prema bazama podataka. Da objasnim, postoje dva načina pristupa podacima, prvi je elektronski koji je obaveštajnim službama neprekidno na raspolaganju i samo je jedan provajder aktivirao aplikaciju koja je brojala te pristupe – 272 hiljade pristupa, brojka impresivna i za daleko veće zemlje, posebno kada je pomnožite sa brojem provajdera. Na konzervativan način, po nalogu, bilo je 4.500 pristupa...
*Sa sudskim nalogom?
I to je problem, ali još je veći što ne samo da u većini nije bilo sudskog naloga, nego ni osnova za izdavanje naloga. Prosto neko traži podatke i dobije ih, što govori o našem mentalitetu poštovanja vlasti, a ne zakona.
*I, šta je rešenje?
Da Vlada predloži niz zakonskih izmena, a Skupština ih usvoji. Osim toga, neophodna je i kontrola.
*Civilna kontrola službi? Koliko je uopšte pomaka u tome?
Ima ih, setite se kakvo je bilo stanje pre nekoliko godina kada se BIA i druge službe nisu ni odazivale na pozive da objave informacije o radu. Naš fokus se sada pomera na zaštitu podataka o ličnosti, ali tu izvršna i zakonodavna vlast imaju ključnu ulogu. Da se razumemo, mera presretanja komunikacija je realnost XXI veka i sve službe koje se bore protiv terorizma i kriminala imaju nadležnosti i treba im to omogućiti na najkomforniji način. Ali, uz limit – ne može neko kome je potrebno odstupanje od ustavne garancije sam da odlučuje o tome, već sud mora da odluči i, konačno, neko treći da kontroliše da li je postupak sproveden u skladu sa sudskim nalogom.
Mora se znati i ko ima ovlašćenja, ne može pet službi to raditi. Pitanje je pre svega pravno, ne kozmetička rešenja, već dobra rešenja koja se primenjuju.
*Već su vas sumnjičili da želite da kontrolišete tu vrstu komunikacija.
Poverenik nije kontrolor tajnih službi – moj posao je da li se oni podacima o vama bave na način kako je to uređeno ili krše vaša prava. Reč je o kontroli zakonitosti njihovog rada, a za kontrolu službi zadužen je parlament. S tim što moramo znati da ta vrsta kontrole sve više zahteva i visokostručna znanja koja koštaju i nema ih mnogo u našim državnim ustanovama.
*Opozicija je nedavno zamerila vlasti što je na čelu nadležnog skupštinskog odbora poslanica iz grupe kojoj već pripada kontrola nad službama bezbednosti.
Ne bih ulazio u političku ocenu – takva primedba može značiti nešto, ali ne mora. Naravno da je znak snage ako tu vrstu kontrole poverite opoziciji, ali personalna rešenja su manje važna, ja insistiram uvek na uređenim pravilima i eliminisanju improvizacija ili njihovom svođenju na minimum.
*Prisluškivanje je atraktivno, ali od većeg značaja je zloupotreba podataka o ličnosti, posebno onih osetljivih. Koliko ste zadovoljni, da tako kažemo, ozdravljenjem i države i građana?
Mi smo zarobljenici starog mentaliteta koji smatra da država može kako hoće da raspolaže vašim podacima, ali i svako drugi ko ima neku vlast. To ide dotle da vam u hemijskoj čistionici traže kopiju lične karte, da ne govorim o dostupnosti osetljivih podataka kao što su veroispovest, nacionalno opredeljenje, seksualna orijentacija, zdravstveno stanje. U zakonu piše da su to zaštićeni podaci, ali nema podzakonskog akta kojim se precizno reguliše ta oblast, a nema ni mehanizma kontrole.
Od najvećeg je značaja i edukacija, u nekim zemljama već u osnovnoj školi uče decu koje podatke ne treba davati.
antr
Kao engleska trava
*Osma je godina kako ste zaduženi za pristup informacijama od javnog značaja. Jesu li vlasti shvatile da im je posao da daju tražene informacije?
Možda je važno prvo da vam kažem da je Zakon o pristupu informacijama jedini iz Srbije koji je proglašen najboljim u svetu u stručnoj analizi svetskih eksperata. To dobro zvuči, ali znate kada u švedskom zakonu piše da je odluka poverenika konačna i izvršna – to se poštuje. U Srbiji samo piše...
*To je kao sa engleskom travom iz vica, treba vremena da postane – engleska...
Baš tako, ali šalu na stranu, zaista ima pomaka. Ljudi različitih profila, novinari i građani, čak što je nonsens i organi vlasti, intervenišu kod poverenika da dobiju informaciju od drugog organa. Ipak, nemamo razloga za zadovoljstvo, dvadeset hiljada predmeta je ogroman posao, ali ja insistiram na proaktivnom stavu – da organi vlasti ažuriranim informatorima obaveštavaju javnost o obavljenom poslu, a posebno trošenju novca iz budžeta.
Reći ću vam još nešto – kada se nalog poverenika poštuje sa više od 90 odsto to je odličan rezultat, ali problem je u onih devet odsto. Često ima budalaština kao kad se ispostavi da je traženi dokument slučajno izgoreo, ali ima i namernog skrivanja podataka iz raznih motiva. Time bi se parlament morao pozabaviti jer reč je o odgovornosti, što ću ponoviti i u ovogodišnjem izveštaju. Sama po sebi zanimljiva je, da ne kažem neku težu reč, situacija da organ vlasti neće da poštuje zakon. A zašto neće? Ne plaši se posledica. Prošle godine je načinjeno nekoliko hiljada prekršaja i znate li koliko je postupaka pokrenuto? Nijedan. To liči na poziv na kršenje zakona.
*Nedavno je smenjivanje direktorke Agencije za borbu protiv korupcije skrenulo pažnju javnosti na nezavisne institucije. Postoji li u Srbiji ambijent za razvoj ove vrste kontrole vlasti ili ste i dalje čir na srpskom društvu?
Nezahvalno je komentarisati takve poteze, ali u pravu ste, to je izazvalo pažnju i dovoljno je rečit podatak da je odluka Odbora jednoglasna. Ta je smena otvorila više pitanja kada je reč o samoj Agenciji i bilo bi dobro da što pre prestane da se bavi samom sobom i počne da radi svoj posao.
Druga važna stvar je razlog smene – Vladina uredba prema kojoj državni službenici i činovnici imaju pravo na posebno rešavanje stambenog pitanja. Naravno da nezavisno telo ne sme koristiti takvu mogućnost, ali podjednako je značajno pitanje zašto su državni službenici i činovnici privilegovani u odnosu na zaposlene u privatnom sektoru i ostale građane? Bilo bi dobro da Vlada povuče takvu uredbu.
