Izvor: Blic
Pravo na slobodan pristup informacijama obavezno podrazumeva i aktivnu i pasivnu komponentu. Jedna, naravno, podrazumeva obavezu vlasti da se korektno odnosi prema zahtevima za slobodan pristup informacijama koje upucuju gradani, novinari, mediji, NVO, politicke stranke - javnost uopšte. Druga podrazumeva više od toga - obavezu vlasti da o tome šta i kako radi, javnosti daje što više informacija i pre nego što to neko konkretno zatraži. Cak i kad odgovara na ovu drugu obavezu (sa cim kod nas, zna se, ima izuzetno mnogo problema), nije nebitan nacin na koji vlast to cini. Maršal Mekluan, famozni teoreticar medija, s pravom kaže da je i sam izbor medija preko koga se nekom upucuje informacija, zapravo veoma važna informacija.Naravno, nije svejedno da li vlast informacije koje duguje javnosti daje preko ulicnog dobošara, šaltera, oglasne table ili interneta. Živimo u 21. veku, u informatickom dobu. To bi, valjda, svakom moralo nedvosmisleno govoriti da je, uz korišcenje ostalih, internet medij koji je jednostavno nezaobilazan.
Zato, i bez M. Mekluana nije problem zakljuciti da to što mnogi organi vlasti, cak i jedno ministarstvo, uopšte nemaju veb sajt, govori o njihovom odnosu prema pravima javnosti, ali i o njihovoj sposobnosti da razumeju doba u kome živimo.
Autor je Poverenik za informacije
