Izvor: Danas
Lični stav
Zahuktava se predizborna kampanja. Sve češce cemo biti u prilici da se suočavamo s raznim konceptima, programima i idejama učesnika u kampanji, koji za predmet imaju borbu protiv korupcije. Logično je, cak neminovno, da nas to podseti da sloboda pristupa informacijama od javnog znacaja, kao jedan od oblika demokratske kontrole vlasti od strane javnosti, može dati izuzetno dobre rezultate u borbi protiv korupcije. Mogućnost ostvarivanja takvih rezultata nije pretpostavka, vec realnost, na efektan i vrlo upečatljiv nacin potvrdena kroz iskustva nekih uspešnih tranzicionih zemalja, poput Slovenije, Estonije ili Slovačke.Nije dovoljno samo proklamovati pravo javnosti da zna. To je samo prva nužna pretpostavka. Neuporedivo teže ostvariv zadatak je uciniti proklamovano pravo realnim. Za to je nužno da i javnost i vlast daju odgovarajuci doprinos. Javnost, gradani, novinari, mediji, NVO, politicke partije i svi drugi upornim i doslednim insistiranjem na konzumiranju proklamovanog prava, a vlast, u najmanju ruku korektnim odnosom prema sopstvenim obavezama koje su u korelaciji s pravima javnosti.
Pravo na slobodan pristup informacijama kod nas je zajamceno zakonom krajem 2004, dve godine kasnije dobilo je i ustavne garancije. Nije baš dobro poznato ali je utoliko zanimljivije - kako stvari stoje sa realnim doprinosom afirmaciji i ostvarivanju ovog prava „obe strane“ - gradana s jedne i vlasti s druge strane? Nedavno sam, radeci na Izveštaju o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama u 2007, koji sam dostavio Narodnoj skupštini, bio u prilici da se podsetim na mnoštvo podataka koji mogu biti relevantni za ocenu odnosa gradana i vlasti prema „obavezi“ da daju doprinos afirmaciji slobode pristupa informacijama od javnog znacaja.
Prvi govore da se pravo na slobodan pristup informacijama sve više koristi. Izveštaji organa vlasti dostavljeni Povereniku pokazuju da je broj zahteva za pristup informacijama upucenih organima vlasti na raznim nivoima za preko 50 odsto veci nego u 2006, a bar 4.5 puta veci nego u 2005. Gradani su uporni i u zahtevima za zaštitu svog prava, pa je broj predmeta u radu, kao i broj rešenih predmeta u Službi Poverenika u toku prošle godine bio za oko 30 odsto veci nego u prethodnoj.
Drugi na dosta obeshrabrujuci nacin govore o ponašanju organa vlasti. Loših primera nažalost ima dosta. Kao ilustracija možda je dovoljan i samo jedan, rekao bih frapantan. Zakon o slobodnom pristupu informacijama izricito i jasno ureduje nacin na koji organ vlasti postupa po zahtevu za slobodan pristup informacijama. Shodno tome, organ je dužan da bez odlaganja a najkasnije u roku od 15 dana da traženu informaciju. Eventualno i izuzetno može u celosti ili delimicno odbiti zahtev, ali je u tom slucaju dužan da donese rešenje o odbijanju, da ga obrazloži i da uputi tražioca na pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju. Iskljuceno je i nedopušteno ignorisanje zahteva kao i njegovo odbijanje nekim neformalnim postupcima - usmeno, konkludentnim radnjama, neformalnim pismenim i sl. Dakle, zakon ne priznaje u nekim drugim postupcima prisutnu procesnu situaciju poznatu kao „cutanje administracije“, cak za takvo (ne)postupanje predvida prekršajnu odgovornost i novcanu kaznu.
Šta, u kontekstu toga, govori podatak da je od 1.169 žalbi koje je Poverenik za informacije rešio u toku prošle godine u cak 96 odsto slucajeva, žalba podneta upravo zbog ignorisanja zahteva? Dakle, jedva cetiri odsto organa vlasti koji su uskratili javnosti pravo da zna, ucinilo je to na nacin koji je, ostavljajuci po strani opravdanost, bar formalno korektan. I to u cetvrtoj godini primene zakona, uz mnoštvo šansi da se odgovorni za primenu zakona edukuju, i uz izricitu zakonsku obavezu da to i cine. Nije za utehu što je velika vecina onih koji su informacije uskratili, iste, kasnije nakon intervencije ili po nalogu Poverenika za informacije, dala. S tim u vezi treba podsetiti da najcešci predmet interesovanja javnosti predstavljaju informacije koje se odnose na razlicite oblike raspolaganja javnim novcem i drugim javnim resursima - javne nabavke, privatizacija, koncesije i sl. I upravo u vezi sa zahtevima za pristup ovim, s (anti)korupcijskog stanovišta najrelevantnijim informacijama, najcešce se skoro po pravilu ispoljava otpor. To govori da mnogi, na „obe strane“ prepoznaju veliki antikorupcijski potencijal prava na slobodan pristup informacijama. Doduše, veoma razlicito - neki kao šansu a neki kao opasnost. Cest, gotovo panican strah od javnosti onih koji raspolažu javnim novcem i dobrima, najbolje govori da ocena iskrenosti antikorupcijskih opredeljenja ucesnika u izbornoj utakmici i realnosti programa i ideja kojima „potvrduju“ ta opredeljenja treba umnogome, cak pre svega, da zavisi od njihovog odnosa prema pravu na slobodan pristup informacijama. Zapravo, od toga da li pravo gradana da naju u nacelu sve o radu vlasti vide kao nesporno, posebno s obzirom na ulogu koju ono može imati u borbi protiv korupcije.
