Izvor: Danas
Koji podaci o državnim funkcionerima spadaju u ono što javnost ima pravo da zna
Rodoljub Šabić
Reagovanja
U Vašem cenjenom listu, u podlistku "Biznis" od 3. marta, objavljen je, pod naslovom "Kad je teško: Loncar" zanimljiv tekst gospode Ruže Cirkovic, povodom kojeg vam pišem.Iako sam nacelno vrlo sklon polemici, nerado reagujem na tekstove novinara. Mislim naime, da polemiku sa medijskim poslenicima nije lako dovesti u potpun sklad s mojom funkcijom, odnosno mojom obavezom da štitim njihova prava. U konkretnom slucaju, u prilog tome da ne reagujem govorilo je i to da se sa stavovima iznetim u tekstu gospode Cirkovic uglavnom slažem. Ipak, buduci da sam u tekstu nekoliko puta pomenut, mislim da ima smisla iskoristiti to kao povod da ukažem na neke cinjenice relevantne za temu kojom se tekst bavio.
Dakle, podsecajuci se na jedan naš razgovor u kojem sam joj govorio o tome da su mogucnosti pristupa informacijama iz sfere privatnosti javnih funkcionera po zakonu vrlo restriktivne, gospoda Cirkovic se u kontekstu aktuelne politicke situacije obratila citaocima pitanjem - "E šta se vama cini, da li clanovi naše vlade nama ovog trenutka daju povoda da ih pitamo: gde su letovali poslednjih osam godina na Zapadu ili Istoku, gde im studiraju deca, na Zapadu ili Istoku, gde su im deca zaposlena - u Srbiji ili na Zapadu, govore li ruski? Ja mislim da ne da nam daju povod za ovakva pitanja nego nas toliko izazivaju da se možda poduhvatimo i neceg jaceg od pitanja. Ne znam šta o tome misli Šabic?"
Pa, kad sam vec "prozvan", reci cu da ja kao, verujem, i vecina gradana ove zemlje, mislim da predstavnici naše "politicke elite" svakodnevno ostaju javnosti dužni da odgovore na mnoga s pravom otvorena pitanja. To cesto cine pozivajuci se na to da se radi o informacijama koje su u sferi njihove "privatnosti". Nezavisno od toga šta mislim, kao Poverenik za informacije od javnog znacaja s tim u vezi ne mogu mnogo da uradim. Obaveza u pomenutim i slicnim slucajevima nije stvar Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog znacaja. Naime, ovaj zakon kod nas, kao i svuda u svetu, omogucava pristup samo onim podacima koji su u posedu organa vlasti, a ne i u posedu samih pojedinaca iz vlasti. Obaveza pružanja informacija u ovom drugom slucaju, dakle, nije zakonska, ali bi trebalo da bude stvar politicke kulture, izraz odgovornosti prema javnosti, odnosno korektnog odnosa prema gradanima i biracima.
Doduše, jedan deo podataka iz sfere privatnosti javnih funkcionera izvesno jeste, bolje receno, morao bi da bude u posedu organa vlasti. Rec je o informacijama koje se odnose na njihove prihode i imovinu. Naime, Zakon o sprecavanju sukoba interesa izricito predvida obavezu funkcionera da svake godine dok je na funkciji i još dve godine nakon toga dostavlja Republickom odboru za rešavanje sukoba interesa izveštaj o imovini i primanjima.
Medutim, i ovim zakonom izricito je predvideno da ovi podaci nisu dostupni javnosti te da se mogu koristiti samo za potrebe postupka pred Republickim odborom. Ne mislim da je to dobro rešenje. Verujem da bi javnost ovakvih podataka, bar u izvesnoj meri, doprinela borbi protiv zloupotreba i korupcije i uspostavljanju toliko deficitarnog poverenja u vlast, odnosno predstavnike vlasti. Više puta sam se javno zalagao za to da se zakonom omoguci transparentnost ovih podataka. Naravno, nisam bio usamljen u takvim zalaganjima. Bilo je medutim mnogo onih relevantnih koji su mislili drugacije pa su ona, bar za sada, ostala bez efekta. O (ne)spremnosti "politicke elite" da "privatne" podatke stavlja na raspolaganje, ako ne javnosti, ono bar internim, državnim mehanizmima kontrole, najbolje govori podatak da je od približno 13 hiljada lica sa statusom funkcionera u 2006. godini samo manje od polovine njih izvršilo obavezu da Republickom odboru dostavi izveštaj. A u 2007. godini taj broj je još jednom prepolovljen.
Ovakvim podacima ne treba komentar, oni govore sami za sebe. A, ni slucajno nisu jedini koji govore o neodgovornom odnosu vlasti ili ljudi iz vlasti prema sopstvenim obavezama, narocito prema onim koje su, ili koje mogu biti u korelaciji s pravom javnosti da zna. A to valjda diktira i jedini moguci odgovor na pitanje gospode Cirkovic - da li je vreme da se poduhvatimo i neceg jaceg od pitanja?
