Izvor: Danas
Gde će biti smešteni arhivi Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu
Rodoljub Šabić, lični stav
Medunarodni krivicni sud za bivšu Jugoslaviju, famozni Haški tribunal, spada u krug subjekata cije delovanje, s razlogom, vec dugo vremena privlaci pažnju dobrog dela naše javnosti. Zato je, bar za mene, bez obzira na cesto prisutnu „dekoncentraciju“ naše javnosti, ipak iznenadujuce da je jedan dogadaj u vezi sa radom ovog suda, gotovo potpuno promakao njenoj pažnji.Pre nekoliko meseci, tačnije početkom oktobra, u Hagu je na inicijativu sekretara dva medunarodna krivična suda, onog za Ruandu i ovog za nas mnogo interesantnijeg, za bivšu Jugoslaviju, poceo sa radom jedan tim strucnjaka kojim rukovodi sudija Ricard Goldston, bivši tužilac Tribunala, sa zadatkom koji bez sumnje zaslužuje ozbiljnu pažnju naše javnosti.
Oba medunarodna suda, kao što znamo u dogledno vreme treba da okoncaju svoje mandate i da prestanu sa radom. To vec sada cini veoma aktuelnim pitanje postupanja sa arhivima ovih medunarodnih sudova. Dobro je poznato da ovi sudovi raspolažu sa arhivama koji sadrže ogroman broj dokumenata. Radi se bukvalno o milionima stranica pisanog dokaznog materijala i sasvim sigurno desetinama hiljada sati audio ili audio-vizuelnih snimaka.
Naravno da je problem postupanja sa jednom ovakvom ogromnom i dragocenom bankom podataka nešto veoma složeno, nešto što otvara mnoštvo pitanja. Kako u buducnosti treba cuvati ove arhive? Kako i gde mogu i smeju biti smeštene? Da li arhiva oba medunarodna krivicna suda treba da funkcionišu kao jedan jedinstven arhiv, kao dva, ili kao više odvojenih arhiva? Kako omoguciti pristup javnosti informacijama odnosno dokumentima sadržanim u arhivu?
Seriozan odgovor na ova i druga eventualna pitanja moguce je dati samo na osnovu krajnje odgovornog, kompleksnog, multidisciplinarnog pristupa problemu. Upravo zato je i formiran pomenuti tim strucnjaka, pre svega pravnika i arhivista. Njegov zadatak je da pripreme objektivnu, nezavisnu analizu problema i da sugerišu moguca odgovarajuca rešenja.
Tim je poceo sa radom pod oficijelnim nazivom Savetodavna komisija za arhive medunarodnih sudova UN za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Prvi preliminarni izveštaj Komisija treba da podnese sekretarima ovih sudova u prvoj cetvrtini 2008. godine. Pre toga ce, kako je planirano, clanovi komisije obici sve regije za koje je aktivnost sudova prevashodno relevantna i obaviti konsultacije sa vlastima, ekspertima i civilnim društvom.
Ovakav pristup medunarodnih krivicnih sudova ovom problemu vec sam po sebi govori o velikom znacaju koji oni pridaju arhivama kojim raspolažu. Naravno, ne greše u takvoj oceni, jer je rec po obimu gotovo jedinstvenoj bazi podataka koja predstavlja neprocenjivo bogatstvo informacija relevantnih za celu medunarodnu zajednicu. Ono što se u ovim arhivama nalazi je svakako od nespornog znacaja za unapredenje buduce sudske prakse, za pravnu i opštu istoriju, za samu ideju medunarodnog krivicnog sudstva. Nije slucajno, njen predsednik Ricard Goldston na samom pocetku rada Komisije ocenio da je njena aktivnost, pored ostalog „od kljucnog znacaja i za buducnost medunarodnog pravosuda“.
Ali naravno, bez obzira na znacaj koji ovi arhivi odnosno dokumenti i informacije u njima sadržani, sa razlicitih aspekata, imaju i za UN i za medunarodnu zajednicu, ipak je van svake sumnje, da najveci znacaj imaju za narode i ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Nesporno je i razume se sasvim logicno, da ogroman broj ljudi sa ovih prostora koji je bio u poziciji da se direktno ili indirektno suoci sa užasima rata, ima prema ovim informacijama i sa racionalnog i sa emotivnog stanovišta, poseban odnos.
Zato mi je prilika da se sretnem i razgovaram sa prof. dr Erikom Ketelarom predstavnikom Savetodavne komisije za arhive medunarodnih sudova UN, posebno zaduženim za Medunarodni krivicni sud za bivšu Jugoslaviju, bila zaista zanimljiva. Razume se da nisam bio u prilici da zadovoljim svoje interesovanje u pogledu moguceg ishoda aktivnosti Komisije, buduci da je isti još uvek u hipotetickoj sferi. Nadam se da sam bar iskoristio priliku da prof. Ketelaru i njegovim saradnicima objasnim izuzetan znacaj, koji pravo pristupa informacijama sadržanim u ovom arhivu može imati za našu državu i za naše gradane.
Verujem da je obezbedenje pretpostavki za što širi slobodan pristup ovim informacijama, korigovan samo kad je to neophodno i samo u skladu sa demokratskim standardima o zaštiti službenih i državnih tajni i zaštiti privatnosti, nešto na cemu dosledno treba da nastojimo. Verovatno su, sledeci slicne ideje neki predstavnici naših pravosudnih institucija, u kontaktima sa predstavnicima Tribunala, (ne)formalno kandidovali Beograd za sedište Arhiva.
Samo u kontekstu doslednosti i razmišljanja o realnosti šansi za realizaciju ove, na prvi pogled atraktivne ideje, nezaobilazno je i podsecanje na neke ni malo prijatne stvari. Na primer na to da nismo doneli Zakon o otvaranju dosijea tajnih službi bivšeg režima, da nemamo Zakon o klasifikaciji tajnih podataka, a ni savremen Zakon o zaštiti podataka o licnosti. I te cinjenice bice pored ostalih, relevantne za ocenu (ne)doslednosti naših nastojanja u ovoj stvari. Sa kakvim ishodom, videcemo. Ali kako god bilo, pocetak rada Savetodavne komisije za arhive medunarodnih sudova UN je sigurno još jedan, ko zna koji po redu, dobar povod da se podsetimo da je krajnje vreme da dobijemo ove zakone.
Autor je Poverenik za informacije
