Izvor: Danas
Uoči objavljivanja ovogodišnjeg Indeksa percepcije korupcije
Rodoljub Šabić
Lični stav
Krajem ovog meseca globalna antikorupcijska mreža nevladinih organizacija Transparency International objaviće svoj ovogodišnji "Indeks percepcije korupcije". Ovaj događaj - istovremeno objavljivanje u velikom broju zemalja sveta ove respektabilne specifične rang liste korupcije - uvek privlači veliku pažnju javnosti i medija, ali i organa vlasti. Sa razlogom, jer pozicija neke zemlje na Indeksu, a posebno ocena koju dobija nemaju smo apstraktan značaj. Za mnoge, pre svega siromašne tranzicione zemlje, veoma je važno to da se korisni efekti dobre pozicije i ocene na Indeksu, osim na planu rasta međunarodnog ugleda zemlje, očituju i kroz rast, toliko potrebnih, stranih investicija.Na ovoj rang-listi prošle godine delili smo 90-92. mesto sa Gabonom i Surinamom sa ocenom - 3,0. Ova ocena (na skali od 1 do 10) označava korupciju koja je sistemski problem, koja je van kontrole. Naravno da takav plasman, a pogotovo ocena, nikako nisu dobri. Naprotiv, očigledno je da su takvi da sa njima ne smemo da se mirimo. Trebalo bi da je nesporno da jednostavno moramo da ih, oboje, a pre svega ocenu, bitno popravimo.
Kakvi će biti naš plasman i naša ocena na ovogodišnjem Indeksu?
Veoma je bitno da konačno prekoračimo preko tih famoznih 3,0. I iz objektivnih i iz psiholoških razloga važno je ostaviti iza sebe ocenu koja predstavlja granicu kritične, najlošije zone. Zaista je dobro što se možemo nadati da ćemo to ove godine uspeti. Ta nada nije samo stvar želja, nego i realnih pretpostavki. Njoj u prilog, recimo, govori nekoliko velikih antikorupcijskih akcija policije. I neki evidentni rezultati, sigurno nesavršenog, ali bitno popravljenog sistema javnih nabavki. I neki, makar još neokončani sudski postupci. Takođe i neki, kakvi-takvi pomaci na planu slobode pristupa informacijama.
Dakle, postoje realne šanse da ove godine dobijemo ocenu bolju od tih 3,0, što je naravno dobro. Ali treba biti realan. I ako i bude bolja, ocena će biti još uvek zabrinjavajuće loša. Zato je potrebno oceniti razloge i posledice olakog propuštanja šansi da se urade stvari koje bi, pored ostalog, učinile da naša ocena u Indeksu bude bolja. Reč je o ostvarljivim pragmatičnim zadacima čijepropuštanje je veoma teško opravdati. Takvih nerealizovanih zadataka, nažalost, nije malo. I onih koje nam je postavljalo međunarodno okruženje i onih koje smo sami sebi postavljali.
Ujesen 2006. najveća antikorupcijska inicijativa država - GRECO, uputila nam je dvadeset i pet preporuka za unapređenje antikorupcijskih mehanizama sa rokom izvršenja do kraja ove godine. Suvišno je naglašavati da su monitori GRECO-a, utvrđujući preporuke i rokove za njihovo izvršenje polazili od realnih pretpostavki da su isti za nas ne samo korisni nego i prihvatljivi, odnosno ostvarivi. Ipak, najveći deo preporuka ili nije uopšte izvršen ili je izvršen samo polovično. Sasvim je jasno da ovakav odnos ne može da govori u prilog ozbiljnosti antikorupcijskih nastojanja naše države. Preporuke GRECO su inače obavezujuće i nijedna članica Saveta Evrope, a pogotovo ne predsedavajuća, što je trenutno Srbija, ne bi bez štete po sopstveni ugled smela sebi dopustiti da ih ne poštuje.
Još u jesen 2005. doneli smo zakone kojim su u naš pravni sistem "uvedeni" Državna revizijska institucija i Ombudsman, dva državna organa koja svuda u svetu daju značajan doprinos borbi protiv zloupotreba i korupcije. Iako su, po zakonu, morali da počnu da rade još pre godinu dana, oni još uvek nisu u funkciji. Svaki komentar te činjenice je suvišan. Bez obzira da li je moguće ili ne naći prihvatljivo opravdanje za ovakve propuste, moramo se pomiriti s tim da smo propustili priliku da ocenu u Indeksu percepcije korupcije učinimo boljom. Doduše, ako je za utehu, i sa ocenom samo malo iznad 3,0 uspeli bismo ne samo da izađemo iz najkritičnije zone, nego i da usput potvrdimo jedan pozitivan trend. Naime, otkad smo predmet opserviranja i ocenjivanja od strane Transparency International, prisutan je kakav takav trend popravljanja. Od 2001, otkad nas ocenjuju, od katastrofalnih, iz Miloševićevog vremena nasleđenih - 1,3, preko 2,3, 2,7, 2,8 došlo se do tih rošlogodišnjih 3,0. Nema sumnje da je reč o, naročito poslednjih godina, puževski sporom napredovanju, ali i to je bolje od stagnacije ili regresije.
Svakako da nije nebitno da i ove godine potvrdimo pozitivan trend. Za neku kompleksniju sliku o nama taj pozitivan trend, odnosno dobre tendencije, pod određenim uslovima, mogu biti važni gotovo koliko i ocena aktuelnog stanja.
U svakom slučaju, dobre su šanse da ćemo u ovogodišnjem Indeksu percepcije korupcije stajati bolje nego u prošlogodišnjem. Ipak, ne bismo smeli da zaboravimo da smo u poslednje tri godine ocenu popravili za samo 0,3 poena. Zato bi i pretpostavljeni plasman i ocena malo bolji od prošlogodišnjih, osim razloga za zadovoljstvo mogli i trebalo da budu i povod za razmišljanje o pitanju koje se otvara, eto već treću godinu za redom.
Koliko će nam, biti potrebno do "podnošljivih" 4,0 ili "prolaznih" 5,0?
Možemo li brže? Iako, generalno, nije u redu na pitanje odgovarati pitanjima, u ovoj situaciji baš to deluje logično. Jer, koliko naša javnost zna o tome šta se sve krije iza mnoštva "poslovnih" i "službenih" tajni? Šta zna o "poverljivim" javnim nabavkama, uključujući i one koji se obavljaju po sistemu "neposredne pogodbe"? Koliko su joj stvarno dostupne informacije o privatizacijama ili stranim investicijama u javne resurse? Šta zna o troškovima koje za reprezentaciju i reklame prave javna preduzeća? Šta zna o donacijama i poklonima koji se čine javnim novcem? Ne treba nabrajati dalje. Dužina spiska sličnih interesantnih pitanja upućuje na odgovor koji je inače nadomak ruke. Taj odgovor, koji odavno nude i brojni eksperti i dobra antikorupcijska iskustva drugih zemalja glasi - možemo bolje i brže, ali uz uslov da radikalno i brzo širimo prostor za pristup javnosti svim informacijama o raspolaganju javnim novcem i dobrima.
