Izvor: Danas
Ljudska prava i slobode su, u savremenim uslovima, globalni fenomen. Zato, sve što se povodom njih dešava, bez obzira gde, ima univerzalan značaj. Problemi i presedani nastali ili počinjeni u jednom, mutatis mutandis, relevantni su i zaslužuju pažnju u bilo kom drugom delu sveta. S tim u skladu, bilo bi sasvim u redu da konstatujemo da je pre nekoliko meseci Interamerički sud za ljudska prava, američki pandan Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, doneo odluku koja zaslužuje daleko više pažnje nego što je kod nas, sticajem okolnosti, privukla.U sporu Kloda Rejesa i drugih protiv Čilea, sud je doneo i objavio presudu kojom je zaključio da je država povredila pravo koje u članu 13. jemči Američka konvencija o ljudskim pravima - "Pakt iz San Hozea, Kostarika" iz 1969. i, tim povodom naložio je Čileu određene obaveze. Inače, pomenuti član 13. uređuje slobodu mišljenja i izražavanja. Njegova sadržina manje-više istovetna je sa sadržinom odredbe čl. 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ono što ovaj sudski spor čini posebno specifičnim jeste to da je pokrenut povodom prava na slobodan pristup informacijama. Pokrenut je po tužbi grupe ekologa, koji su još od 1998. bezuspešno pokušavali da dobiju informacije o državnom projektu Rio Kondor, po mnogo čemu kontroverznom sa stanovišta zaštite okoline.
Presudom kojom je usvojio tužbu, Interamerički sud potvrdio je nešto što je i do sada bilo jasno, ali u međunarodnoj praksi zaštite ljudskih prava ipak nije nikad potvrđeno na tako eksplicitan način. Odluka koju je sud doneo, ima ogroman značaj za pravo na slobodan pristup informacijama, budući da ono nije eksplicitno zajamčeno čl. 13. Američke (ni čl. 10 Evropske) konvencije, već iz njih mora da se izvodi. Sud je stao na stanovište da je sloboda mišljenja i izražavanja neodvojiva od prava na pristup informacijama u posedu vlasti i da nužno pretpostavlja to pravo. Sud je izrazio stav da to podrazumeva pravo svakog da takve informacije traži, a da pri tom ne mora da dokazuje nikakav direktan, poseban ili lični interes. Obaveza je vlasti da omogući pristup informacijama. Pristup može biti ograničen, ali ograničenja se moraju svesti na izuzetke koji su, radi zaštite drugih interesa, dozvoljeni Konvencijom. Pri tom, izuzeci moraju biti srazmerni potrebama zaštite i pravo na pristup informacijama mogu ograničavati samo u meri koja je neophodna. Sud je posebno zaključio da države treba da iskorene norme i praksu kojima se krši pravo na pristup informacijama.
Zanimljivo je i indikativno da se, pri označavanju presedana i dokumenata koje je imao u vidu prilikom odlučivanja, Interamerički sud, pored ostalog, pozvao i na više naših, evropskih dokumenata, uključujući brojne akte Saveta Evrope, preporuke Parlamentarne skupštine iz 1970. i Komiteta ministara iz 1982, 1998. i 2002.
Stav Interameričkog suda da povreda prava na pristup informacijama od javnog značaja očigledno predstavlja povredu slobode mišljenja i izražavanja, predstavlja jedan od onih presedana koji, na duži rok, daju izuzetan doprinos širenju prostora za ostvarivanje ljudskih prava. Zato je suvišno objašnjavati zašto je takva odluka, ne samo za nekog ko radi moj posao, više nego zanimljiva. Ali, nije njen ogromni načelni značaj jedino što je čini zanimljivom. Sa stanovišta naših konkretnih uslova postoji još nešto, mnogo pragmatičnije, takođe vrlo zanimljivo.
Naime, sud je, usvajajući tužbu i konstatujući da je država Čile povredila odredbe Američke konvencije o ljudskim pravima, kao što je uobičajeno, tuženom naložio i određene obaveze. Radi se o obavezama koje su u ovakvim slučajevima manje-više uobičajene. Dve od njih, u svakom slučaju. Tako je Čileu naloženo da sadržinu odluke Interameričkog suda za ljudska prava objavi u svom Službenom glasniku, a povodom onog što je predstavljalo osnovni tužbeni zahtev naloženo mu je da tražiocima informacije pruži informacije koje su zahtevali, ili da im da odgovarajuću racionalno obrazloženu odluku zbog čega ne može da im pruži te informacije. I preko toga, sud je naložio Čileu da usvoji mere neophodne za ostvarivanje prava na pristup informacijama koje su u posedu vlasti, mere kojima će biti uređen delotvoran postupak za ostvarivanje prava, rokovi i zvaničnici ovlašćeni za postupanje po zahtevima.
Spisak obaveza ni ovim se ne završava. Sud je naložio Čileu još jednu obavezu: da u razumnom roku obavi obuku organa vlasti, zvaničnika i javnih službenika za postupanje po zahtevima za informacijama, o normama kojima je regulisano ovo pravo, uključujući i međunarodne standarde koje treba da poštuju u pogledu restrikcija slobodnog pristupa informacijama.
Sa stanovišta naših konkretnih prilika, ova poslednja obaveza veoma je asocijativna. Podseća na to da upravo nepoznavanje prava i procedure iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama, a posebno obavezujućih međunarodnih standarda u vezi sa ograničavanjem ovog prava, od usvajanja Zakona do danas, predstavlja jedan od najvećih problema u ostvarivanju slobode pristupa informacijama. A, samim tim i na to da treba bez odlaganja pristupiti osmišljavanju i realizaciji odgovarajućeg programa obuke ljudi u organima vlasti. Ne zbog straha od mogućeg suočavanja sa nekom sličnom odlukom Evropskog suda za ljudska prava, ni zato što nam to preporučuju monitori međunarodnih organizacija već, pre svega, zbog toga što je to potrebno i korisno. Autor je Poverenik za informacije
