Zakon za promenu svesti u Srbiji

Izvor: Glas javnosti

Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost javnih informacija

Građane zanima sve, od zaštite životne sredine, prava ljudi, životinja, ali najviše novac - budžet, realizacija budžeta, javni rashodi, javne nabavke,donacije, plate, dnevnice

Srbija je, pre nešto više od dve godine, dobila Zakon o dostupnosti    

informacijama od javnog značaja po kome građani imaju pravo i mogućnost da traže sve informacije koje ih interesuju i koje se tiču njihovih života. Kako reče Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacijama od javnog značaja,ovaj zakon nije neki pomodarski hir i ne služi samo za zadovoljavanje puke radoznalosti građana, već je jedan od bitnijih reformskih zakona.

- Ovaj zakon polazi od pretpostavke da treba potpuno promeniti odnos javnosti i vlasti. Polazi od toga da su „građani kao poslodavci“ i da se demokratsko društvo zasniva na dve jako jednostavne činjenice. Prva je da se vlast dobija i gubi samo na izborima. Dakle, da legitimitet onog ko vlada zavisi od volje građana. Drugo je da politika nije nikakav veliki i istorijski proces „spasavanja“ sopstvenog naroda. Ona je ustvari javni posao, realizacija vrlo važnih određenih projekata, koji se u krajnjoj liniji svodi na trošenje para. Te pare obezbeđuju građani koji su im dali legitimitet. Jasno je da taj neko ima potpuno pravo da zna šta se sa njegovim glasom, odnosno njegovim parama dešava. Upravo tu dolazimo do toga da je krajnje zabrinjavajući svaki ignorantski odnos prema zahtevu građana.

Šta najviše interesuje građane?

- Građane interesuje sve, od zaštite životne sredine, prava ljudi, životinja, kao i zaštita ljudskih i manjinskih prava, i druge razne stvari, sve do urbanističkih akata. Nema toga šta nije bilo predmet interesovanja, ali bez ikakve konkurencije, građane najviše od svega interesuje novac. Znači,interesuje ih budžet, realizacija budžeta, javni rashodi, javne nabavke,donacije, plate, dnevnice. Zato je zabrinjavajajući svaki slučaj uskraćivanja takve informacije. Činjenica da je u 2005. godini taj broj predmeta u službi poverenika bio nešto oko 450, a da će u ovoj godini biti četiri-pet puta veći, ili oko 1.700 - 1.800 predmeta više. To pokazuje da raste poverenje građana, medija i nevladinog sektora u ovu instituciju.

Koliko je zaživeo Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja i kakva su vaša dosadašnja iskustva?

- Ako na to gledate sa stanovišta funkcionisanja državnog organa koji se zove Poverenik za informacije od javnog značaja, usudio bih se da kažem da rezultata ima. Čak i ozbiljnih i to ne kažem ja, jer bi bilo malo neskromno. To kažu oni koji sa objektivnog stanovišta vrše monitoring tog procesa. Dobre su ocene predstavnika Saveta Evrope, Evropske komisije, nevladinog sektora u Srbiji, kao i ljudi iz medija. Nema kritičkih ocena na rad naše službe. Povećava se broj onih koji misle da ima smisla tražiti svoju zaštitu prava i koji je dobijaju. Ima veliki broj zahvalnica od pojedinaca i od medija, a što je takođe potvrda da informacije koje traže od ove institucije uglavnom i dobijaju.

Da li treba razdvojiti rezultate Poverenika od rezultata primene Zakona o dostupnosti informacijama?

- Ono što je bitno da se zna jeste da Poverenik, koliko god da je važna karika u tom lancu primene Zakona, a sasvim sam siguran nije jedina i dovoljna za njegovo funkcionisanje. Postoje i drugi segmenti, izuzetno važni u primeni tog zakona, a koji, nažalost, ne funkcionišu. Kada govorite o primeni ma kog zakona, a pogotovu jednog ovakvog, koji je gotovo revolucionaran, ideja je o tome da građanin ima pravo da zna gotovo sve o radu vlasti, o dramatičnom sukobu.

Zar građani nisu poslodavac vlasti?

- Jesu, ali to je jedna istorija mentaliteta, patrijarhalna, komunistička i miloševićevska, koja govori o tome da vlast sa građanima komunicira kada i kako hoće i da daje samo one informacije koje želi. Zato je izuzetno teško primeniti ovakav zakon. Primeniti bilo koji zakon teško je bez nekoliko stvari. Neophodno je da postoji i mehanizam sankcije za one koji krše zakon, kao i mehanizam za prinudno izvršenje odluka nadležnog organa, onda kada oni na koje se odnose odluke, neće njima da se povinuju. Nažalost, ti sistemi ne funckionišu uopšte.

Ministarstvo kulture i informisanja nadležno je da vrši nadzor nad primenom ovog zakona. Ono je bilo dužno i da pokreće prekršajne postupke protiv prekršilaca. Samo moja služba je poslala više stotina indikativnih predmeta, gde je bilo evidentno da su počinjeni prekršaji. I pored toga što je tih prekršaja počinjeno daleko više, više hiljada, koliko ja znam, Ministarstvo nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak. Moram da naglasim, kao pozitivan primer, da je nedavno prekršajni sud u Somboru izrekao jednu novčanu kaznu direktoru jednog javnog preduzeća zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali ni ne na zahtev nadležnog Ministarstva, već jedne nevladine organizacije, koja je bila oštećena uskraćivanjem informacije. Eto događa se i to. nKristina Vlahović

Antrfile : Karakterističan problem

- U manjem broju slučajeva javlja se jedan karakterističan problem. Zakon predviđa da, u slučaju potrebe, kada neko ne izvrši nalog poverenika, izvršenje rešenja poverenika obezbeđuje Vlada Srbije. Tih neizvršenih slučajeva je nekoliko desetina, ali je vrlo indikativno da, kada je od vlade traženo da obezbedi izvršenje rešenja, to nije učinjeno. To je zabrinjavajuće, a u kombinaciji sa činjenicom da Ministarstvo nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak protiv bilo koga. Ta okolnost mnogo liči na poziv na kršenje zakona - kategoričan je Šabić.

Treba viŠe dobre volje

Kada govorimo o tome kako funkcioniše poverenik i kakav je odnos prema njegovim intervencijama i odlukama, možemo da kažemo da tu ima nekoliko zanimnjljivih stvari. Prvo, više od polovine broja postupaka, koje kod nas pokrenu stranke, okončaju se posle moje prve intervencije. Ne donosim rešenje kojim bih nešto nalagao, već nakon prve intervencije organ od koga je informacija tražena daje tu informaciju. Što je karikaturalno, što je loše, jer sa malo više dobre volje mogli smo da imamo zadovoljnijeg građanina i bolju predstavu o radu vlasti. Jedan broj žalbi bude neosnovan, ili nedopušten, pa bude odbijen, ali većina žalbi je osnovana i poverenik donosi rešenja kojima nalaže organima vlasti da daju informacije koje se traže. Prijatno je iznenađenje da je dosta visok stepen discipline u odnosu na te odluke poverenika, i moram istaći da se u skoro 98 odsto slučajeva izvršavaju te odluke bez problema.