Izvor: Politika
Rehabilitacija žrtava političkog terora
Kako bez dosijea
Bio bi cinizam da nevine žrtve političkog terora, nezasluženo gurnute u društvo ljudi koji su zaista bili zločinci i neprijatelji zemlje i naroda, još i rehabilitujemo u društvu tih ljudiParlamentarna skupština Saveta Evrope je još na svom 23. zasedanju 1996. godine, usvojila Rezoluciju o merama za razgradnju nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema. Tačka 9. ovog dokumenta glasi: „Parlamentarna skupština pozdravlja stavljanje dosijea tajnih službi na uvid javnosti u nekim bivšim komunističkim zemljama. Ona poziva sve zemlje da zainteresovanima, na njihov zahtev, omogući uvid u dosijea koja su o njima vodile nekadašnje tajne službe.”
Velika većina nekadašnjih socijalističkih država (gotovo sve) odazvala se ovom apelu Saveta Evrope. Nisu sve to učinile na isti način. Neke su to izvele do kraja konsekventno, čak radikalno, druge mnogo „mekše”. Ipak, sve su nešto preduzele. Naša zemlja, nažalost, nije.
Nespremnost za rešavanje problema tajnih dosijea, iz ugla željenog, uspešnog toka demokratske tranzicije, predstavlja, bez sumnje, ozbiljan problem. Nekad ta nespremnost deluje potpuno iracionalno, jer može ozbiljno dovesti u pitanje očekivane, korisne rezultate tih aktivnosti.
Upravo ovih dana aktuelna je jedna takva aktivnost. Radi se o započetom procesu sudske rehabilitacije žrtava političkog i ideološkog terora. Neophodne pravne pretpostavke za početak ovog procesa stvorene su u aprilu ove godine kada je Narodna skupština Republike Srbije usvojila Zakon o rehabilitaciji. Tim zakonom stvorena je mogućnost da svako zainteresovan podnese zahtev za rehabilitaciju lica koja su, iz političkih ili ideoloških razloga, bez sudske ili administrativne odluke, ili uz takvu odluku, lišena života, slobode ili nekog drugog prava.
Ovih dana javnost je konačno obaveštena da su neki sudovi doneli prve odluke o rehabilitaciji žrtava političkog terora.
Vrednost rehabilitacije, u čijoj osnovi su ideje pravde i istine, ne može se dovoditi u pitanje. Upravo zato, ne smeju se ni potceniti ni isključiti problemi u vezi sa utvrđivanjem istine. Nekada je ona očigledna, ali nekada je za njeno objektivno sagledavanje potrebno pribaviti veoma mnogo informacija. A kad je reč o informacijama od značaja za žrtve političkog terora, najviše ih se, bez konkurencije, nalazi upravo u dosijeima iz arhiva tajnih službi. U tom kontekstu, činjenica da su ti dosijei još uvek zatvoreni i praktično nedostupni, deluje zaista apsurdno.
Pominjanje ovog apsurda podseća na jedan drugi apsurd, na nešto što je često bilo karakteristično za metodologiju egzekutora „revolucionarne pravde”. Reč je o maniru da se žrtve političkog terora „tretiraju” istovremeno sa pravim kvislinzima ili zločincima. Posledica toga su, na primer, spiskovi streljanih na kojima su imena nevinih ljudi izmešana sa imenima zločinaca.
To da ljudi trpe, da budu žrtve, samo zbog svojih drugačijih političkih ili ideoloških opredeljenja – vređa samu ideju pravde, to je teška nepravda. A, kad su, pri tom, prisiljeni da nezaslužene sankcije podnose u krugu pravih izdajnika i zločinaca, nepravda poprima i notu ružnog, zastrašujućeg cinizma.
Još gori cinizam bio bi da nevine žrtve političkog terora, nezasluženo gurnute u društvo ljudi koji su zaista bili zločinci i neprijatelji svoje zemlje i naroda, još i rehabilitujemo u društvu sa nekima od tih ljudi. To je nešto što nesporno treba sprečiti, ali što se, sve dok se mistifikuju dosijei iz arhiva tajnih službi, nikako ne može isključiti. Razume se, logično je pretpostaviti da će službe koje još uvek kontrolišu ova dosijea sarađivati sa sudovima. Ali, neprijatna iskustva sa zloupotrebama ovih službi govore da obim i intenzitet te saradnje ne treba prepustiti njihovoj dobroj volji.
Naravno, problem utvrđivanja istine u postupku rehabilitacije žrtava političkog terora nije jedini razlog za bitno drugačiji pristup tretmanu dosijea tajnih službi. U prilog otvaranju ovih dosijea govore npr. i potreba zatvaranja mnogobrojnih bolnih pitanja iz prošlosti, neophodnost izgradnje novog, demokratskog sistema vrednosti, elementarna, civilizacijska potreba društva da se dokumenti koji svedoče o jednoj fazi naše istorije obrade naučno, arhivarski, stručno, i još mnogo šta.
Zbog toga je važno da se podsetimo na to da se ove godine navršila decenija od usvajanja navedene Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. I šest godina od pada autoritarnog režima kod nas. I tri godine od prijema naše zemlje u Savet Evrope. Svaki od ovih „jubileja” trebalo bi da doživljavamo kao ozbiljno upozorenje da je krajnje vreme da, donošenjem odgovarajućeg zakona o postupanju sa dosijeima tajnih službi, učinimo nešto zaista važno i za dalju demokratsku tranziciju naše zemlje i za njen ugled u međunarodnim odnosima.
Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić
