Izvor: Politika
I ove godine, kao i obično, početkom jeseni, pažnju javnosti privuklo je objavljivanje već famoznog Globalnog indeksa percepcije korupcije (CPI). Ne slučajno, jer ova rang-lista Transparency International bezmalo svih zemalja sveta predstavlja u globalnim okvirima najautoritativniji dokument o stanju korupcije u svetu.Istina, ima i onih koji taj autoritet dovode u pitanje, tvrdeći da CPI nije uvek realan. I, zaista, moguće je da su za neke zemlje ocene isuviše loše. To bi, recimo, moglo biti posledica određenih predubeđenja. Međutim, tu mogućnost ne treba precenjivati. Ocena u CPI je posledica sinteze više istraživanja, odnosno opažanja međunarodnih investitora i procenitelja rizika, eksperata Svetske banke i rezidenata, poslovnih ljudi i stručnjaka izražena ocenama od 1 (totalna korupcija) do 10 (odsustvo korupcije). Akcenat i nije na apsolutno objektivističkom (inače nemogućem) merenju korupcije, već na percepciji. A, budući da je reč o percepciji relevantnih faktora, nikako je ne treba potcenjivati. Indeks je za međunarodne investitore važan faktor prilikom odlučivanja o plasmanu kapitala, a za zemlje suočene sa velikom korupcijom CPI ima vrednost upozorenja i (treba da) podstiče traganje za efikasnim merama u borbi protiv nje.
Ove godine Srbija je dobila ocenu 3,0, a na rang-listi se nalazi na deobi 90–92 mesta. Ono što je vrednost ocene i plasmana vidljivo je već na prvi pogled. Pre svega, dobro je to što ovogodišnja ocena potvrđuje kontinuirani trend rasta. Pored toga, naravno, ocena 3,0 je bolja od prošlogodišnjih 2,8. Konačno, razume se, i deoba 90–92 mesta je bolja od deobe 97–103. Da li je to dovoljno?
Trend popravljanja ocene je, naravno, uvek dobra stvar. Kakav-takav, makar i puževski ( 2004 – 2,7, 2005 – 2,8, 2006 – 3,0), bolji je od obrnutog. Ipak, očigledno je, ovom dinamikom za ocenu kojom bi mogli biti iole zadovoljni, bile bi potrebne decenije.
Ocena 3,0 bolja je od prošlogodišnje, ali ipak govori da još nismo prekoračili najkritičniju granicu. Ocena 3,0 i niže daje se državama u kojima se korupcija otela kontroli. Veoma smo daleko ne samo od država čije ocene od 8,0 ili veće govore da se one krajnje efikasno suprotstavljaju korupciji, nego čak i od onih sa 5,0, što označava korupciju svedenu u podnošljive razmere.
Na deobi 97–103. mesta, u 2005. i 2004. godini bili smo uglavnom u društvu afričkih i azijskih zemalja. Ove godine 90–92. mesto delimo sa Gabonom i Surinamom. Bez potcenjivanja, reklo bi se da je neko drugo društvo, odnosno poređenje, logičnije. Kako bi, recimo, izgledala lista bivših socijalističkih zemalja Evrope? Na vrhu su Estonija sa 6,7, Slovenija sa 6,4 i Mađarska sa 5,2, a najlošije su Albanija (2,6), Rusija (2,5) i Belorusija (2,1). Mi bismo bili u donjoj polovini, na trinaestom od dvadeset mesta, sa nešto malo boljim ocenama od najlošijih, ali sa značajno nižim od najboljih.
Dakle, bez obzira na neke pozitivne promene, ne samo CPI, već mnogo više svakodnevna suočavanja s posledicama razornog delovanja korupcije na materijalnom, moralnom i svakom drugom planu ultimativno zahtevaju daleko bolje rezultate u borbi protiv korupcije.
To, uostalom, niko i ne dovodi u pitanje. Naprotiv, neprestano se o tome govori, usvajaju se strategije, zakoni i propisi, planiraju se nove institucije i aktivnosti. Ipak, željenih efekata nema, što kod mnogih izaziva osećaj da smo suočeni s nerešivim problemom.
Naravno, problem je ipak rešiv. Ali rešenje nije stvar želja i proklamacija, niti ga može obezbediti demagoška borba s vešticama, a ni zanesenjačka, sa vetrenjačama. Rešenje podrazumeva punu identifikaciju svih faktora koji indukuju korupciju i odgovarajući uticaj, odnosno pritisak društva i države baš na njih. Konkretne, u svetu potvrđene, preventivne i represivne mere moraju se preduzimati, imajući u vidu realan, a ne projektovani, virtuelan kontekst. Samo pominjanje realnog konteksta nužno podseća na to da smo postali pluralističko društvo. Dopadalo se to nekom ili ne, političke stranke su faktor pod čijim dominantnim uticajem su, praktično, svi javni poslovi. A, način na koji se taj uticaj ostvaruje, često potvrđuje aktuelnost odavno, u sličnom kontekstu, artikulisanog mišljenja Slobodana Jovanovića: „U nedostatku uverenja i principa stranke teže uspehu radi uspeha, gledaju da što pre dođu do vlasti i da je što duže zadrže u rukama. Postaju preduzeća za eksploataciju vlasti i, kao sve grupe koje su rukovođene egoističnim pobudama, šire oko sebe korupciju”.
Nije realno očekivati ozbiljniji rezultat u borbi protiv korupcije dok (bar neke) relevantne političke stranke borbu protiv korupcije ne podignu na nivo fundamentalnog načela svog političkog delovanja. Naravno, ne verbalno, jer to ionako sve čine, već pokazujući to na praktičan način, do kraja konsekventno, pre svega kroz odnos prema „svojim ljudima” u svim slučajevima nepotizma, zloupotrebe i korupcije.
Poverenik za informacije
