Izvor: Danas
Danas - LIČNI STAV
Uz vest da su građani Srbije podneli preko 1.500 tužbi Sudu u Strazburu
Javna vojna tajna
Ovih dana objavljen je podatak da su naši građani, u relativno kratkom roku, podneli Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu više od 1.500 tužbi. Ovaj podatak nema samo statistički značaj i zaslužuje daleko ozbiljniju pažnju od one koja mu se posvećuje. Jer, 1500 tužbi i apsolutno i relativno jeste veliki broj. Ako se zna da se Sudu u Strazburu građani obraćaju tek pošto sva domaća pravna sredstva budu iscrpljena, ovoliki broj bi sa mnogo osnova mogao upućivati na uznemiravajući zaključak o kvalitetu našeg sistema zaštite ljudskih prava. Logična pretpostavka da će veliki broj tužbi imati za posledicu i značajan broj odluka kojima će biti konstatovane povrede ljudskih prava provocira jedno veoma važno pitanje.Imamo li dovoljno jasnu predstavu o domašaju Evropske konvencije, i posebno o značaju odluka Evropskog suda za ljudska prava?
Evropsku konvenciju ratifikovali smo pre gotovo tri godine. Ona je od tada deo našeg pravnog sistema i naši građani mogu da se na nju pozivaju u postupcima pred sudovima i drugim državnim organima. Organi vlasti dužni su da Konvenciju primenjuju dajući joj, kad je to potrebno, prioritet u odnosu na domaće propise. A, Konvencija se ne može primenjivati nezavisno od odluka Evropskog suda za ljudska prava. Odluke Suda tumače tekst i izražavaju pravo značenje njenih odredbi. U stvari, Konvencija funkcioniše u skladu sa principima precedentnog prava. Stavovi izraženi kroz odluke suda predstavljaju obavezujuće pravne norme. Dakle, kad jedna zemlja ratifikuje Konvenciju, ona preuzima obavezu da stavove Suda tretira kao obavezujuće pravo. Zato je, posebno u državama koje, kao naša, imaju sisteme zasnovane na kontinentalnom pravu i nenaviknute su na precedentno pravo, izuzetno važno razumeti da se zaštita ljudskih prava obezbeđuje u okviru jednog sistema koji predstavlja mešavinu kontinentalnog i precedentnog, i u kome stavovi iz odluka Suda za ljudska prava praktično imaju snagu zakona.
Ovih dana ponovo aktuelizovan "slučaj" knjige "Vojna tajna" mogao bi da bude veoma indikativan sa stanovišta naše sposobnosti da to shvatimo i prihvatimo.
Deo tiraža ove knjige (podsećamo: po sredi je zbirka stenograma sa sednica nekadašnjeg vojnog vrha naše zemlje), na osnovu naredbe tadašnjeg Vojnog suda, marta 2004, "privremeno" je oduzet i još uvek je u tom statusu. Pokušaji autora da, pozivanjem na slobodu izražavanja zajamčenu članom 10. Evropske konvencije, izdejstvuje povraćaj, ostali su bezuspešni.
Drugi deo tiraža odavno je podeljen, a sadržina knjige, u celosti ili delovima, može se naći na internetu, na velikom broju web sajtova. Autor je osumnjičen za krivično delo odavanje vojne tajne - iako objavljeni dokumenti pokazuju da se vojni vrh bavio i aktivnostima koje predstavljaju kršenje ljudskih prava i krivična dela. Za ovu priliku interesantnije je da je sadržina "privremeno zadržane" knjige praktično svakom dostupna. A ta činjenica, najblaže rečeno, stavlja pod ogroman znak pitanja svaki faktički, a u kontekstu jurisprudencije Suda iz Strazbura i svaki pravni smisao daljeg zadržavanja knjige.
Član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji jemči slobodu izražavanja (uključujući slobodu mišljenja te slobodu primanja i prenošenja informacija, slobodu štampe i emitovanja) ostavlja i mogućnost za njeno ograničavanje, pod pretpostavkom kumulativnog ostvarenja tri uslova. Potrebno je da je ograničenje predviđeno zakonom, da se njim štiti neki od interesa predviđenih Konvencijom, te da je takvo ograničenje neophodno u demokratskom društvu. Mera privremenog oduzimanja knjige jeste predviđena Zakonikom o krivičnom postupku. Zaštita nacionalne bezbednosti, na koju se, osnovano ili ne, pozvao Vojni sud, jeste predviđena Konvencijom. Ali, je li u demokratskom ili bilo kom drugom društvu, uz obrazloženje da se radi o tajni, stvarno neophodno ograničavati distribuciju knjige koja sadrži svakom dostupne informacije?
Ne bi trebalo da je suviše teško to oceniti. Prvi koji bi to trebalo da cene su naši postupajući sudovi primenjujući korektno, kao deo našeg pravnog sistema, odredbu člana 10. Konvencije, vodeći pri tome računa da je tumače u skladu sa stavovima izraženim kroz odluke Evropskog suda za ljudska prava. A on je odlukama u postupcima Gardijan i Observer protiv Ujedinjenog Kraljevstva i V.V. Bluf protiv Holandije izričito izrazio stav da, kad jednom dospeju u javni domen, tajne informacije o nacionalnoj bezbednosti prestaju biti tajne, a ograničavanje njihove distribucije ili sankcionisanje onih koji distribuciju vrše predstavlja povredu slobode izražavanja.
Dilema šta uraditi ako Evropska konvencija i standardi izraženi kroz odluke Evropskog suda jače štite slobodu izražavanja nego naši zakoni i sudska praksa, ne bi smela da postoji. I, opšti značaj ljudskih prava i konkretan značaj Evropske konvencije i Evropskog suda nalažu da se prednost da evropskim standardima. Autor je poverenik za informacije
