Danas - Pravo da znamo
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ponovo je od Vlade Srbije zatražio uspostavljanje mehanizama za izvršenje njegovih odluka, čime bi bila omogućena puna primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Šabić je istu inicijativu pokrenuo početkom marta, ali ona nije urodila plodom.Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, usvojen novembra 2004, ne spada u sistemske i epohalno bitne akte, ali je trebalo da omogući građanima da ostvare jedno od svojih prava - na informisanost. Njime se, kako piše u prvom članu, "uređuju prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, radi ostvarenja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva". Narodski rečeno, ovaj Zakon je trebalo da omogući građanima, znači ne samo novinarima, kako se pogrešno shvata u nekim krugovima, da od državnih organa dobiju odgovore na različita pitanja, pa i na ona kako se troše njihove pare.
Rodoljub Šabić kaže da primena zakona ide dosta dobro, jer su državni organi do sada veoma revnosno izvršavali njegove odluke o dostavljanju informacija od javnog značaja, te je "prijatno iznenađen visokim stepenom discipline". Ima, međutim, i slučajeva kada prozvani odbijaju da postupe po Šabićevoj odluci. Tada nastane zona sumraka jer poverenik ne može nikoga prisiliti da poštuje Zakon i dostavi informacije od javnog značaja, a Vlada nikako da obezbedi instrumente za izvršavanje njegovih odluka.
Prirodom posla, novinari se povremeno suočavaju sa ovim problemom. Na pitanje kolike su novčane naknade članova upravnih odbora javnih preduzeća neke redakcije mesecima ne dobijaju odgovora. Teza da nije pristojno gledati u tuđi novčanik ovde ne važi, jer su u pitanju "naši novci", to jest javna preduzeća koja svi finansiramo. Redakcija Danasa je pokušala da u Poreskoj upravi sazna koliko javnih preduzeća ne izmiruje redovno poreze i doprinose za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i identitet najvećih dužnika među javnim preduzećima. Odgovor nismo dobili. Pretpostavljamo da na njega imamo pravo, jer on ne narušava ničiju privatnost niti ugrožava bezbednost i zdravlje naroda i zemlje, a to su zakonska ograničenja za dostavljanje informacija od javnog značaja. Kada država donese neki zakon, najpre ga moraju poštovati političari i državni organi. Ako oni to ne čine, kako to očekivati od građana?
