Najteže se menja mentalitet birokratije

Izvor: Danas

Nataša Pirc-Musar, slovenački poverenik za informacije

Najteže se menja mentalitet birokratije

Vašim zakonom je predviđeno da Vlada sprovodi odluke poverenika, ali ako ona to odbije, priča je gotova i tu Rodoljub Šabić ne može ništa. Kod nas, ako upravni organ ne dostavi informaciju, mora to i pravno da obrazloži jer je moguća žalba Upravnom sudu    

Razgovor

Nataša Pirc-Musar, slovenački poverenik za informacije, boravila je krajem protekle nedelje u Beogradu, gde je učestvovala na okruglom stolu „Primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja - godinu i po dana posle“. Nedelju dana ranije, srpski poverenik Rodoljub Šabić boravio je u Sloveniji. Pirc Musar u intervjuu Danasu ističe da za protekle tri godine nije izrekla nijednu kaznu, iako je na početku imala dosta problema, i to, pre svega, jer činovnici nisu znali na koji način da odgovore na pitanja.

- Kada je počela primena Zakona, birokrate su bile iznenađene da neko ima prava da proverava njihov rad. Mislim da je kolega Šabić na putu da promeni mentalitet birokratije. To je najteže. Birokratija je u zemljama u tranziciji, a naročito u ekskomunističkim državama, tvrda. Sada je, za razliku od ranijeg perioda sve javno, osim izuzetaka koji su navedeni u zakonu. Kada sam počela da radim ovaj posao, bila sam iznenađena da birokratija u Sloveniji i nije tako tvrda kao u BIH, Makedoniji, pa i u Srbiji. Mi imamo rezultate. Kod nas se nije desilo da je neki birokrata rekao: ne možeš da vidiš dokument. Ja, ipak, imam jedno jako oružje koje gospodin Šabić nema. Ja mogu da naplatim kaznu, mada za tri godine nisam izrekla nijednu, jer nije bilo potrebno. Par puta sam zapretila i bilo je dovoljno. Kazna je negde gore i čeka.

Kolike su kazne?

- Za birokrate je 190 hiljada tolara, a to je 800 evra. To je njima pola plate. Nije tako malo.

Iako ističete da nikada niste izrekli kaznu, menjali ste Zakon. Zbog čega? Šta je bilo neophodno da se doda da bi bolje funkcionisao?

- Prvi Zakon nije bio tako loš, ali nije imao test javnog interesa, a to je ono što predstavlja dušu svake transparentne države i demokratije. Tek 2005. godine smo u zakon uneli obavezu davanja informacije čak i ako zbog toga može nastati neka šteta. Takav test ima samo 25 zemalja u svetu i mi smo  to uneli tek pre dve godine. Srbija taj test ima.

Vašim zakonom je predviđeno da Vlada sprovodi odluke poverenika, ali ako ona to odbije, priča je gotova i tu Šabić ne može ništa. Kod nas, ako upravni organ ne dostavi informaciju, mora to i pravno da obrazloži jer je moguća žalba Upravnom sudu.

Šta onda ostaje gospodinu Rodoljubu Šabiću?

- Da promeni Zakon. On ima poteškoća jer nemate zakon o tajnim podacima i zaštiti ličnih podataka, niti adekvatnu kaznu koja je za zemlje u tranziciji dobra mera, jer indolentnost birokrata nema granica. Ako ne možeš da pokažeš zube, onda je priča završena.

Ako se ne varam, Vi imate i ulogu inspektora?

- To smo isto sada uneli u Zakon. Udružili smo poverenika za informacije i zaštitu ličnih podataka, i dodali inspektorska ovlašćenja. Mogu ući u kancelarije i pretražiti ormare. Ako mi ne daju, mogu zvati policiju, koja je isto organ državne vlasti. Mnogo puta su rekli da dokument ne postoji, ali kad odemo, ispostavi se da je tu.

Ujedno, mogu videti svaki tajni dokument u državi. Postoje četiri stepena tajnosti podataka i ja mogu videti sve, osim onih koji su vezani za NATO.

Često se čuje da se informacije od javnog značaja, naročito u istočim zemljama, ne daju pod izgovorom tajnosti. Koliko nedostatak precizno definisanog pojma tajnosti predstavlja problem u primeni Zakona?

- Bez toga se ne može raditi. Na svaki dokument može da se stavi natpis tajna. U Srbiji postoji službena, vojna i nekoliko drugih, različitih tajni. Kod nas se tačno zna šta je tajna koja može ugroziti sigurnost zemlje. Taksativno je nabrojano.

Navešću Vam primer. Neko je tražio dokument Strateškog razvoja kazina na slovenačkoj obali. Na njemu je stajala oznaka tajna. Odlučila sam da to ne može ugroziti sistem zemlje i da mora da se objavi. Nakon moje odluke, ministarstvo finansija je moralo da izda ovaj dokument.

Da li mogu da se žale na vaše odluke?

- Mogu Upravnom sudu. Malo je čudno da državni organ tuži poverenika koji je takođe državni organ. To je malo šizofrena situacija, ali ja uvek kažem ako pravno obrazložiš, žali se. U jednom od četiri postupka, Upravni sud nam je poništio odluku zbog greške u proceduri, a u tri slučaja su presudili da smo mi u pravu. Drago mi je da Upravni sud razume javni značaj. Bitno je da i poverenik nije Bog, i da je sve što on kaže suvo zlato. Iznad mene je Upravni sud.

U jednom slučaju ste odbili pitanje pod obrazloženjem da to zanima javnost, ali nije u interesu javnosti. Koliko je bitno razgraničenje ova dva pojma?

- To je prvo uradio britanski poverenik. Test javnog interesa ne možeš praviti ako je nešto samo interesantno javnosti, već šta je u interesu javnosti. A to je razlika. Našoj javnosti je sada interesantno šta je sa Drnovšekom, da li je bolestan. To je samo znatiželja. Ono što je u interesu javnosti, to je drugi pravni pojam i važno je da poverenik ne upadne u tu klopku kada je veliki pritisak javnosti.  M. Miloradović

Subvencija i kraljevska porodica

Gospođa Pirc-Musar svojevremeno je naterala predsednika Kučana da obelodani spisak svih gostiju sa prijema jer je o „državnom trošku“. Kao svoju „najslađu“ pobedu ističe odluku da subvencije koje dodeljuje država moraju biti javne.

- Odluka o javnosti podataka o dodeljenim subvencijama za seljake proizvela je veliku debatu. Ta odluka objavljena je i u Observeru, a i Danci su je pohvalili. Mi smo rekli da, ako seljaci imaju socijalne poteškoće treba da se obrate centrima za socijalni rad i tamo zatraže pomoć. A subvencije služe za razvoj seljačke privrede, za farmu. Za mene nema razlike da li subvenciju dobije farmer ili Mura, jer je tekstilna industrija u krizi. Ko god da je dobije, to mora biti javni podatak. Seljaci su bili ljuti, ali su sve subvencije sada javne.

Par dana nakon odluke o subvencijama isto su napravili i u Britaniji gde je obelodanjeno da su princ Čarls i kraljica Elizabeta dobili najveće subvencije, iako su oni najbogatiji u Engleskoj. Bitno je da ljudi znaju, a na Vladi je da obrazloži zašto je to tako - ističe Pirc-Musar.