Izvor: Politika
TAJNA I SLOBODNI PRISTUP INFORMACIJAMA
Haos umesto sistema
Zabrinutost zbog ugrožavanja sistema tajnosti podrazumeva njegovo postojanje, a ne haos koji danas vlada u toj oblasti
Rešenja poverenika za informacije od javnog značaja često privlače pažnju javnosti. Jedno od njih je u tom pogledu, zasluženo ili ne, u poslednje vreme, bez konkurencije.Poverenik je, na zahtev nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava, naložio BIA da javnosti učini dostupnim podatke o ukupnom broju prisluškivanih u toku 2005. godine, što je izazvalo brojne reakcije. Većina u rešenju poverenika nije videla „opasnost“, već doprinos ideji o civilnoj kontroli tajnih službi, inače neophodnoj društvu, koje još uvek vuče ozbiljne traume zbog teških zloupotreba tajnih službi.
Bilo je i drugačijih reakcija, malobrojnijih, ali indikativnih jer su, mada nezvanične, dolazile od strane pojedinih predstavnika vlasti, a izražavale su zabrinutost zbog navodnog ugrožavanja interesa zaštićenih sistemom tajnosti. Ove reakcije su posebno zanimljive. Ne zbog njihove argumentacije, čija je vrednost mala, ni zbog značaja podatka čije objavljivanje je naloženo, jer i taj podatak, osim u zoni mistifikacije, nema posebnu vrednost, već zbog toga što sve to, uzeto zajedno, upućuje na jedan izuzetno važan problem, mnogo opštijeg značaja. Reč je o „sistemu tajnosti“.
Lično, teško razumem zabrinutost ispoljenu zbog navodne ugroženosti tog sistema. Zabrinutost zbog ugrožavanja ma kog sistema nužno podrazumeva postojanje tog sistema. A ono što mi, u vezi s tajnama, odnosno poverljivim informacijama imamo, nije sistem već - haos. Imamo stotine zakona i hiljade podzakonskih akata, ali prevaziđenih, nekonzistentnih i kontradiktornih. U neprohodnoj šumi propisa čak i ekspertima je nemoguće da nađu odgovore na pitanja: šta je to tajna, kako nešto postaje i prestaje da bude tajna, kako društvo kontroliše ovu oblast?
U svakom slučaju, u vezi sa pristupom informacijama, uključujući i tajne i „tajne“, dobro je da se osvrnemo na dva apsolutno relevantna pravna akta. Prvi je Preporuka R (2002)2 Komiteta ministara Saveta Evrope, a drugi je, razume se, naš Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Preporuka R (2002)2 sadrži uputstva za kreiranje odgovarajućih rešenja u nacionalnim zakonodavstvima. Ona ostavlja prostor da se propišu različiti uslovi za procenjivanje rizika koji mogu da imaju formu pretpostavke za tajnost ili protiv tajnosti. Bitne su dve stvari. Prvo, uslovi treba da budu predviđeni zakonom. Drugo, u svakom konkretnom slučaju treba proveriti da li su uslovi o tajnosti ispunjeni. Logično, jer stepen tajnosti vremenom varira, što znači da tajnost dokumenta, kada je sasvim opravdana u trenutku nastanka, ne treba automatski, u promenjenim okolnostima, da onemogućava naknadni uvid javnosti u taj dokument.
U skladu sa tim, naš zakon, u članu 9. tačka 5, kaže da vlasti neće tražiocu omogućiti pristup informaciji koja ima formalan status državne, službene, poslovne ili druge tajne, ali samo ako bi, zbog odavanja te informacije, mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interes koji preteže nad interesom javnosti. Dakle, samo uz taj uslov, a ne iz formalnih razloga.
Da li je uslov ispunjen, da li teške štetne posledice mogu nastupiti, ceni se, naravno, u svakom konkretnom slučaju. Zato, nije samo pravo, nego i dužnost poverenika da omogući pristup informacijama onda kada je, protivno zakonom predviđenim uslovima, to pravo ograničeno. Nije to samo pravo i dužnost poverenika već i, pre njega, pravo i dužnost organa od koga se informacija traži, a posle njega Vrhovnog suda.
Nedopustivo često naša javnost se suočava s tim da se informacije o radu organa vlasti proglašavaju tajnim odnosno poverljivim samo zato da bi se sprečilo otkrivanje zloupotreba, lošeg rada, nesposobnosti, korupcije i kriminala. Kod takvog stanja stvari logično je što istraživanja (Transparency International) pokazuju da nas svetska javnost vidi neslavno nisko, na deobi stotog mesta svetskog indeksa korupcije.
Logično je i to da druga istraživanja (Transparentnost Srbija i Westminster Foundation for Democracy) potvrđuju da u našoj javnosti postoji izuzetno visok stepen nepoverenja u organe vlasti i da natpolovična većina građana misli da vlast zakone poštuje samo kad joj odgovara ili nikad. Logično, ali i veoma loše.
Za društvo, suočeno sa dva razorna fenomena, korupcijom i ogromnim nepoverenjem građana u institucije vlasti, uspostavljanje normativnog poretka u kome je stvarno obezbeđena javnost rada vlasti, a tajnost svedena na minimalnu, neophodnu meru, jeste nužnost.
Rešenja iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama samo su prvi, početni korak. Sledeći, usvajanje zakona o tajnama i klasifikaciji tajni, treba napraviti bez odlaganja.
Rodoljub Šabić
Poverenik za informacije
