Izvor: "Danas"
Kriza će nametnuti potrebu da se rešava problem viška zaposlenih u aparatu vlasti
Rodoljub Šabić
Lični stav
Sasvim je izvesno da će nas svetska ekonomska kriza i domaći rastući budžetski deficit u vrlo dogledno vreme suočiti s neminovnom potrebom rešavanja jednog problema koji se već nedopustivo dugo "gura pod tepih": problema prevelikog broja zaposlenih u glomaznom aparatu naše vlasti. A podjednako je izvesno da će nas naterati i da zažalimo zbog toga što smo olako propustili da proteknu godine u kojima je taj problem bilo moguće rešavati na "komforniji", ili bar na manje dramatičan način.Na to me je nedavno podsetila jedna, za mene vrlo asocijativna vest koju sam, šetajući po internetu, pronašao na sajtu B92. Ona govori o tome da je broj činovnika u kragujevačkoj lokalnoj samoupravi daleko, daleko veći od potrebnog, optimalnog broja zaposlenih. Gradonačelnik Kragujevca je za B92 izjavio da ih ima "više od 750", a predstavnici opozicije tvrde da ih ima bar 850 i navode da je pravi broj "pod velom tajne". Ipak, i jedna i druga strana se slažu da je broj prevelik, da je pretežak teret za budžet lokalne zajednice i da "mora" biti sveden na "realnu meru".
Šta je to "realna mera"? Neki kažu da se po evropskim standardima broj zaposlenih određuje u skladu s pravilom - jedan činovnik na oko 1.000 stanovnika. Po tome, Kragujevac sa svojih nešto više od 200.000 stanovnika trebalo bi da ima 200 ili 250 ili najviše 300 činovnika u aparatu lokalne samouprave.
Nezavisno od toga, otvoreno je i pitanje koliko bi zaposlenih Kragujevac trebalo da ima prema sopstvenim aktima o organizaciji službi lokalne samouprave, jer tim aktima morao bi biti urađen i broj zaposlenih i uslovi koje oni treba da ispunjavaju. Opozicija tvrdi da su ti dokumenti i podaci "pod velom tajne", a da broj zaposlenih i njihova kvalifikaciona struktura uopšte ne korespondiraju s onim što piše u aktima.
Vest iz Kragujevca podsetila me je na jedan, gotovo bizaran, pomalo zaboravljen slučaj iz moje prakse. Reč je o jednoj žalbi, zahtevu za zaštitu prava koji je stigao iz Kragujevca. Bio je bizaran, jer je stigao sa potpuno neočekivane strane - od ombudsmana grada Kragujevca. Malo ljudi zna da je Kragujevac prvi grad u Srbiji koji je, i kad Republika Srbija to nije imala, svojim aktima ustanovio ovu instituciju, sa zadatkom da štiti prava građana i kontroliše rad lokalne uprave. Lepa stvar, jedna od onih koje mogu da služe na čast.
Međutim, ubrzo je kragujevački "kontrolor rada uprave" izrazio sumnju da je u gradskoj upravi zaposleno enormno mnogo ljudi, i to ne po kriterijumima utvrđenih aktima o organizaciji i sistematizaciji, nego po stranačkim kriterijumima, i s tim u vezi od gradskih vlasti zatražio odgovarajuće informacije i dokumente. Vlast je izgleda tada zaključila da se on "previše meša u svoj posao", i uskratila mu je tražene informacije.
Na ombudsmanovu žalbu reagovao sam ne samo odgovarajućim nalogom, nego i javnim saopštenjem, ukazujući da je uskraćivanje ovakvih informacija bilo kome apsurd, da iste informacije moraju biti dostupne javno u svakom trenutku, a da je njihovo uskraćivanje ombudsmanu nešto što njegove funkcije stavlja u gotovo tragikomičan kontekst. Vlast je postupila po ovom mom nalogu. Ombudsman je dobio tražene informacije i dokumente i potvrdio svoje sumnje. Ali, samo nešto kasnije, smenjen je sa svoje funkcije.
Ja sam se "slučajem kragujevačkog ombudsmana" bavio pre više od tri godine, negde u decembru 2005. Dakle, "vest" o enormnom broju zaposlenih datira još od tada. Na šta su potrošene te tri godine? Zar samo na to da bi se potvrdila ona ružna, glupa i destimulativna sentenca - petlovi koji rano kukuriču, prvi završavaju u loncu?
Kragujevac je, za naše prilike, velika lokalna samouprava, ali ipak samo jedna od preko 170 njih, a u većini je situacija po svoj prilici veoma slična. A naravno, "vest" nije specifična samo za taj grad, i nije samo u njemu "pod velom tajne". Isto kao ni ocena da za broj nisu odlučujući interesi lokalne zajednice i građana, već interesi političkih stranaka.
Ima na sreću i drugačijih primera, samo ne onoliko koliko bi se moglo poželeti. Ali ih je u svakom slučaju dovoljno da upute na jednu vrlo indikativnu stvar. Reč je o tome da u sredinama u kojima broj zaposlenih u organima lokalne samouprave nije "pod velom tajne", koji ostvaruju, za naše prilike, primernu
komunikaciju sa javnošću, kao što su na primer Šabac, Valjevo ili Smederevo, stvari stoje bitno drugačije, bolje. Recimo, gradovi Šabac i Valjevo su lokalne samouprave koje imaju oko 100.000 odnosno oko 120.000 stanovnika, a broj zaposlenih u njihovim upravama je u prvom slučaju oko 170, a u drugom negde oko 240. Nije, dakle, da oni nemaju nikakav problem sa brojem zaposlenih, ali su dimenzije tog problema očigledno znatno, znatno manje u odnosu na Kragujevac i, gotovo sigurno, u odnosu na sve one u kojima samo s vremena na vreme javnost uspe da skine famozni "veo tajne". Logično, to je samo potvrda notorne istine koju, nažalost, kod nas mnogi u vlasti jako teško prihvataju - javnost u radu ma koje vlasti u direktnoj je korelaciji s racionalnošću u njenom radu. Prosto, više javnosti garantuje više racionalnosti. U svemu, pa i u zapošljavanju.
Zato je zaista krajnje vreme da afirmišemo princip da su organi vlasti, i oni na nivou lokalnih samouprava i svi drugi, obavezni da, uz ostale, javno objavljuju i relevantne i ažurne podatke o broju zaposlenih i o troškovima koje prave. Razume se, sasvim je izvesno, da ti podaci neće biti nimalo prijatni, ali utoliko pre s njima treba da se suočimo. Ako je nešto nesporno, onda je to činjenica da je osnovna, prva pretpostavka za rešavanje ma kog problema potpuna i jasna predstava o njegovim dimenzijama.
Autor je Poverenik za informacije
