Izvor: „Politika"
Intervju: Rodoljub Šabić
Najkvalitetniji doprinos sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja daju građani
Rodoljubu Šabiću, Povereniku za informacije od javnog značaja, građani su se prošle godine obratili pet i po puta više nego 2005. godine. Iako su građani znatno spremniji da koriste svoja prava, vlast izgleda da nije voljna da udovolji „podanicima". Zato u godišnjem izveštaju Šabić zaključuje da se, nažalost, u organima vlasti teško menja svest o obavezama prema javnosti.Vaš izveštaj pokazuje da i dalje imate iste probleme sa organima vlasti i njihovim obavezama prema javnosti?
Nažalost u pravu ste. U prethodnim izveštajima ukazivao sam da je neophodno da Vlada Srbije (tri su se u međuvremenu promenile) aktivira mehanizme odgovornosti za kršenje zakona i prinudnog izvršenja naloga Poverenika. Praktično ništa nije učinjeno na tom planu. Upozoravao sam i na neophodnost donošenja nekoliko komplementarnih zakona. Donet je samo jedan, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
Svi izveštaji su govorili i to da Poverenik radi sa potpuno neadekvatnim prostornim, kadrovskim i logističkim resursima. Uz saglasnost skupštine, u službi Poverenika od početka trebalo je da radi 21, a nakon proširenja nadležnosti i na zaštitu podataka o ličnosti 69 saradnika. Poverenik je sve vreme radio, i danas radi, sa samo sedam saradnika.
U pravu ste i kad je reč o problemima sa organima vlasti na svim nivoima. Iako ima i pozitivnih promena, ipak se anahrone predstave o odnosu vlasti i javnosti teško menjaju. To potvrđuje i veliki broj predmeta registrovanih kod poverenika - i 2008. ih je bilo preko 1.500.
Ko najmanje poštuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama?
Ne bih nekog posebno izdvajao. Radije bih ukazao na podatak koji generalno govori o neadekvatnom odnosu mnogih na svim nivoima vlasti prema pravima javnosti. U preko 90 odsto slučajeva žalba povereniku se izjavljuje zbog „ćutanja administracije", zbog inače kažnjivog i zabranjenog ignorisanja zahteva. A kasnije, u skoro tri četvrtine slučajeva, informacija koja je prethodno uskraćena daje se već na moju prvu intervenciju, bez formalnog naloga. Znači, moglo je i bez žalbe. Sa malo više dobre volje, kulture i odgovornosti možemo imati zadovoljnije građane, bolju predstavu o vlasti, manje žalbi podnetih Povereniku.
Koji je pojedinac, ili institucija, pokazao najveći pozitivni pomak?
Najkvalitetniji doprinos daju građani. Iz oko 650 izveštaja dostavljenih Povereniku proizlazi da je u 2008. organima vlasti podneto skoro 56.000 zahteva za pristup informacijama - preko šest puta više nego u 2007. i skoro deset puta više nego u 2006. Podaci, naravno, nisu apsolutno tačni (veliki broj organa nije dostavio izveštaje), ali su uporedivi sa prethodnim, vrlo indikativni i potvrđuju pozitivan trend rasta svesti građana o pravu na slobodan pristup informacijama i o spremnosti da to pravo koriste.
Ako govorimo o organu vlasti, uz neke već dugo pozitivne primere kao što su Ministarstvo za državnu upravu, Privredna komora Srbije, gradovi Šabac, Valjevo i Smederevo i još neki, u kontekstu pomaka pomenuću i BIA. BIA je godinama ispoljavala nedopustiv, ignorantski odnos prema zakonu, pravima građana i sopstvenim obavezama. Zato sam prošle godine upozorio da se nikom ne sme dopustiti da sam sebe stavlja iznad i izvan domašaja zakona. BIA je u 2008. bitno popravila odnos u postupanju po zahtevima, poštovanju zakonske procedure, izvršavanju obaveza i objavljivanju informacija o svom radu. Naravno, BIA, kao i drugi, treba još da radi na odnosu prema javnosti, ali treba konstatovati napredak koji je, s tim u vezi, učinila.
Kako i zašto je inspekcija Ministarstva zdravlja podsticala druge organe na neizvršenje poslova iz delokruga zakona, što navodite u izveštaju ?
Nekompetentnim tumačenjima zakona i obaveznosti naloga poverenika. S tim u vezi, razgovarao sam sa ministrom Milosavljevićem, a i zaštitnik građana je pokrenuo odgovarajući postupak i valjda se to neće ponavljati. U uređenoj zemlji nezamislivo je da organi vlasti podstiču na neizvršavanje po zakonu obavezujućih odluka drugih organa vlasti.
Šta ste uradili u 27 slučajeva kada je Vlada trebalo da obezbedi izvršenje naloga poverenika, a nije to učinila?
Po zakonu, moja nadležnost se završava donošenjem odluke koja je obavezujuća. Pretpostavlja se da će biti izvršena, a ako ipak ne bude, obaveza je vlade da na zahtev tražioca informacije obezbedi izvršenje. Godine 2008. to je tražilo 27 građana, a Vlada ni u jednom slučaju nije izvršila ovu svoju obavezu. Zašto, to je pitanje za nju.
Koji zakoni i propisi su neophodni da bi se Zakon o dostupnosti informacija bolje primenjivao?
To su zakoni o klasifikaciji tajni, o zaštiti podataka o ličnosti i o dosjeima tajnih službi. Jedan smo doneli, ali nisu obezbeđeni uslovi za njegovu primenu. A baš to, ne samo donošenje zakona, već primena u stvarnom životu, najvažnije je.
