Izvor: "Danas"
Povodom teksta „Hrana za glavu" (Danas, 18. avgust 2009)
Rodoljub Šabić
Reagovanje
Svoj tekst „Hrana za glavu" autor, g-din Gajin, počinje konstatacijom „moje razumevanje Predloga zakona o tajnosti podataka o ličnosti bitno se razlikuje od stavova koje je o pojedinim njegovim odredbama izneo Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti." Ta konstatacija je tačna, nemam šta da јој dodam i zbog toga mi je, iskreno, pomalo žao. Naime, ne tako davno sam zajedno sa mladim kolegom i prof. dr V. Vodinelićem i doc. dr D. Milenkovićem napisao jedan drugi Predlog zakona koji se bavio istom materijom. Tada nikakve razlike u pogledu ograničavanja zakonom utvrđenih ovlašćenja Poverenika za informacije i Ombudsmana između nas nisu postojale. Tada smo bili saglasni i u pogledu potrebe postojanja drugih mehanizama, odnosno državnih organa koji bi pod kontrolom Vlade i Parlamenta takođe nadzirali ovu sferu. Zajednički smo delili zadovoljstvo zbog toga što je taj Predlog zakona podržala Koalicija NVO za slobodu pristupa informacijama, kompletna stručna javnost i na kraju, i više hiljada građana koji su svojim potpisima omogućili da on postane i formalan predlog, dostavljen Narodnoj skupštini. Od stavova koji su nam tada bili zajednički ja ni danas nisam odstupio, mladi kolega, očito, jeste.
Puno je stvari pomenuo kolega Gajin. Sa nekima se slažem, sa dobrim delom ne. Budući da ne želim da trošim previše vremena i prostora, za ovu priliku interesantno mi je, na osnovu čega, mladi kolega odjednom, na prečac tvrdi da „odobrenje" koje bi Poverenik ubuduće trebao da ima da bi mogao da radi ono što mu je posao, u stvari znači „legitimacija". Bez imalo malicioznosti, mislim da ne znam baš nikog ko bi na ovaj način „preveo" reč „legitimacija". Inače, ne samo da se reč „legitimacija", koja, razume se, ni slučajno nije sinonim za odobrenje, uopšte ne spominje u zakonu, već tamo lepo stoji da o „odobrenju" odlučuje Služba Vlade, i to „rešenjem", što je zaista teško dovesti u sklad s nekakvom „legitimacijom". Ali, čak i pod pretpostavkom da prihvatimo da je reč o nespretnoj artikulaciji, da su autori zaista imali na umu legitimaciju, za šta bi zaista bila potrebna krajnja benevolentnost, postavlja se pitanje - kakav je smisao te odredbe. Poverenik je jedan, bira ga Narodna skupština, odluka o njegovom izboru objavljuje se u Službenom glasniku, već ima jednu privatnu i dve službene legitimacije, za šta bi trebalo da mu služi, šta bi to trebalo da dokazuje „odobrenjem" koje, eto nije odobrenje, nego je „legitimacija"? Ili je racio „odobrenja" odnosno „legitimacije" da „potvrdi" odnos stvari po kome ni Poverenik ni bilo ko drugi ne može raditi ono što mu je, zakonom utvrđeno kao pravo i obaveza, ako mu „nadležni" ne izdaju „legitimaciju"?
Komentar svakako zaslužuje i velikodušna odluka mladog kolege da „neukom" srpskom Povereniku i „istoj takvoj" stručnoj javnosti ponudi malo „hrane za glavu". S tim u vezi, ponoviću to i ovom prilikom, u celoj priči sa novim zakonom najzanimljivije su dve stvari. Prva se tiče mogućnosti da „nadzirani" suspenduju ovlašćenja „nadzornika" (čl. 40. st. 3), za šta, odgovorno tvrdim, ne postoji presedan nigde u uporednom pravu. U tekstu „Jačanje odumiranjem", u Danasu od 14. 08. 2009. god., naveo sam spisak od 15, 20 država u kojima se pravo nadzornog organa na pristup informacijama ne samo ne ograničava, već se upravo naglašava formulacijama, kao što su "bez obzira na stupanj tajnosti..." ili „državne ili službene tajne neće sprečiti...", „pravo na neograničen pristup...", „bez obzira na stepen poverljivosti..." Ako treba nije nikakav problem da spisak produžimo, udvostručimo ili utrostručimo. A pred mladim kolegom je daleko jednostavniji zadatak. Treba da navede samo jednu jedinu zemlju demokratskog sveta u kojoj je nekom palo na pamet da se poigrava sa elementarnim principima upravnog prava, dajući mogućnost prvostepenom organu da suspenduju ovlašćenja drugostepenog.
Druga stvar je još bitnija. Nije problem formalno utvrditi „demokratske" kriterijume koji definišu šta može biti tajna i upisati ih u zakon. Problem je obezbediti da se ti kriterijumi zaista ostvaruju u praksi. U tu svrhu u uporednom pravu postoje različiti organi pod kontrolom Vlade i Parlamenta, koji se za razliku od Poverenika i Ombudsmana ne bave ljudskim pravima, već je njihov posao da vrše nadzor i obezbeđuju ostvarivanje utvrđenih kriterijuma i pravila o tajnosti. Aktuelni Predlog zakona međutim ne predviđa ništa slično. Naprotiv, on „originalno" predviđa da će to kod nas raditi nekakva „služba" Vlade (čl. 87). A definitivno bi moralo biti nesporno, to je „Abeceda" organizacije državne vlasti, da nikakva stručna služba niti ima, niti može imati nadzorna i inspekcijska ovlašćenja. A zar bez toga priča o stvarnom nadzoru nije potpuno bespredmetna? Zar to rešenje, čak i nezavisno od ograničavanja ovlašćenja Poverenika i Ombudsmana, umesto stvarnog nadzora ne nudi samo njegov privid?
U odsustvu odgovora na ova dva pitanja nepotrebno opširno i relativno (ne)korektno parafraziranje mnoštvo raznoraznih odredbi koje s njima nemaju veze, nije nikakva „hrana za glavu", već, u najboljem slučaju loš, praktično nesvarljiv surogat.
