Izvor: Danas
Posledica manje ili više rezolutnih zahteva iz pregovora sa MMF-om, bez čijeg uspešnog okončanja je teško i zamisliti saniranje našeg velikog budžetskog deficita jeste to da je"racionalizacija aparata državne vlasti" ne samo „došla na dnevni red" nego postala hiperaktuelna tema. Razume se, dobro je da je tako. Naravno, s pravom se mogu postaviti pitanja, kao - zašto se racionalizacija odlagala sve do sada, zašto su ignorisani već godinama prisutni impulsi, zašto su se i kakvi takvi pokušaji da se nešto učini odbijali o čvrst oklop „odsustva političke volje"? Međutim, kako stvari stoje, čini se da je uputnije, umesto traganja za odgovorima na ta pitanja, „oportunistički" konstatovati ono „bolje ikad nego nikad" i konačno preći na stvarno sprovođenje racionalizacije.
A racionalizacija je, bar po definiciji, samo ime kaže, potpuno racionalna stvar. To podrazumeva jasno definisanje njenog predmeta i isključuje nedopustivo simplifikovanje rešenja samo na, inače neophodno, smanjenje broja zaposlenih u aparatu vlasti. Jer i pored generalno prevelikog broja zaposlenih, ipak imamo i nedostatak zaposlenih na nekim vitalnim poslovima, a i hipertrofiranu strukturu vlasti koja, pored ostalog, za posledicu ima dodatnu „armiju" funkcionera.
Pre skoro dve godine, moji saradnici su da bi novinarima i javnosti uopšte pomogli u ostvarivanju prava na slobodan pristup informacijama sačinili i objavili na veb sajtu www.poverenik.org.rs, dokument pod nazivom Katalog organa javne vlasti. To je vrlo obiman, ali nije pretenciozan analitički dokument, već pre adresar, inventar. Međutim indikativno je da i danas, iako verovatno i nije sasvim ažuran, ipak na jednom mestu pruža najviše informacija o pitanjima relevantnim za racionalizaciju. Obuhvata oko 11.000 subjekata koji, na svim nivoima, od najnižeg do državnog, vrše nekakvu vlast ili troše javni novac. Kad je u pitanju najviši, državni nivo tamo se nalazi 6 tzv. najviših organa, 24 ministarstva, 18 nezavisnih i regulatornih tela, 23 agencije, 16 republičkih zavoda, 10 direkcija, 7 fondova i 40-tak „ostalih" - uprava, centara, komisija i sl. i još 80-ak preduzeća sa javnim ovlašćenjima ili većinskim državnim kapitalom.
Već je gotovo trivijalan primer da imamo Ministarstvo za rudarstvo i energetiku, a uz njega i tri agencije, za energetiku, za energetsku efikasnost, i za rudarstvo. Pored Ministarstva prosvete imamo Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, ali i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Uz Ministarstvo zaštite životne sredine imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, ali i Zavod za zaštitu prirode. Imamo više tela koja se bave regionalizmom, regionalizacijom, regionalnim razvojem, iako smo zemlja u kojoj regionalizacija nije ni započeta i uglavnom je teorijski fenomen. Svrhu nekih „institucija" javnost, čak i ona stručna, teško razume. Racionalizacija svakako podrazumeva obavezu da se, ako je moguće, objasni njihova svrha ili da budu ukinute.
Kad je reč o broju zaposlenih u aparatu vlasti i o troškovima njihovog rada, ne postoji nikakav sličan katalog, nikakav bar na informativnom nivou, sveobuhvatan dokument. A kao Poverenik za informacije znam da građani i mediji imaju problema u pokušaju da dobiju ovakve informacije, da često do njih dolaze tek nakon intervencije Poverenika, a bilo je čak i, sa stanovišta elementarnih demokratskih standarda, tragikomičnih pokušaja pojedinih organa vlasti (i to ne samo iz bezbednosnih struktura), da ovakve podatke uskrate javnosti pozivajući se na to da su ih proglasili „tajnom".
Kad već nismo do sada, opredeljenje za racionalizaciju je trenutak da zaključimo da definitivno nismo više u poziciji da tolerišemo to da mnogi u vlasti „ne razumeju" notornu istinu - da je javnost u radu vlasti u direktnoj korelaciji sa racionalnošću u njenom radu. Jednostavno, više javnosti garantuje više racionalnosti. U svemu, pa i u organizaciji vlasti i zapošljavanju.
Treba učiniti potpuno nespornim da su organi vlasti, i oni na državnom nivou i svi drugi, obavezni da javno objave i kontinuirano objavljuju ažurne podatke o broju zaposlenih i troškovima koje prave. Izvesno je da ti podaci, za početak, neće biti nimalo prijatni, ali utoliko pre s njima treba da se suočimo bez odlaganja i da učinimo sve što je potrebno da postanu prijatniji. Guranje pod tepih ili sakrivanje iza „vela tajne" je u ovom slučaju i pravna i logička besmislica. Velika većina nas „zna", bolje rečeno „oseća" šta se iza toga krije - ozbiljan, velik, težak problem. Ali osnovna i prva pretpostavka za rešavanje ma kog problema nije „osećanje", već posedovanje potpune i jasne predstave o njegovim dimenzijama. Bez takve predstave više je nego realan rizik da štošta u našoj najavljenoj racionalizaciji bude i iracionalno. To sebi ne bismo smeli dopustiti. Nezavisno od MMF-a, naša realnost zahteva ne da problem hipertrofirane, a neefikasne administracije „rešavamo", već da ga rešimo. Ostvarivanje određenih ciljeva moguće je samo određenim sredstvima. Ako je zaista cilj racionalna i efikasna vlast, maksimalna javnost u radu je jedno od nezaobilaznih sredstava za ostvarenje tog cilja. Autor je poverenik za informacije
