Izvor: „Politika"
„Zviždači u pištaljku" u nekim zemljama učestvuju u razotkrivanju
korupcionaških afera i prevara u više od 50 odsto slučajeva
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije
Pre nekoliko dana u Podgorici je bio Stiven Kon, izvršni direktor američkog Nacionalnog centra zviždača u pištaljku iz Vašingtona. Naravno i minimalno upućeni znaju da, bez obzira na „zviždače" i „pištaljku", razlog njegove posete Crnoj Gori nije bila nikakva muzička izvedba već nešto sasvim drugo. Bilo je to predavanje na temu „Prijavljivanje korupcije - zaštita zviždača i javni interes".
Bilo bi dobro da je naša javnost o sadržini predavanja čula nešto više. Tema je i za nas aktuelna i interesantna. Ali dovoljno asocijativno je i postojanje institucije koju je Stiven Kon kao izvršni direktor predstavljao. Jer njeno postojanje upozorava na potrebu preispitivanja (ne)adekvatnosti kod nas dominantnog odnosa prema fenomenu „duvača u pištaljku" ili kako najčešće kažemo - insajdera.
Ne mislim naravno da je umesno da se, u vezi sa zaštitom insajdera, poredimo sa SAD, koje su sa njom počele prve i bez sumnje otišle najdalje. Ali za potrebu preispitivanja našeg odnosa prema tom fenomenu upozorava i činjenica da je u savremenom svetu teško zamisliva delotvorna koncepcija za borbu protiv korupcije ako, uz ostalo, ne podrazumeva bitan doprinos koji u razotkrivanju korupcionaških afera i zloupotreba daju insajderi, odnosno „zviždači u pištaljku".Pre nekoliko godina svetski čuvena revizorska kuća „Prajs voterhaus kupers" objavila je rezultate istraživanja sprovedenog u 40 zemalja sveta u više od 5.000 institucija i kompanija. U 43 odsto slučajeva korupcije i prevare razotkrivene su zahvaljujući insajderima. U 2008. objavljena su istraživanja profesora Daka, sa Univerziteta u Torontu, i Morsea i Zingalesa, sa Čikaškog univerziteta, kao i onog koje je sprovela asocijacija „Ovlašćeni istraživači prevara", i potvrdila su izuzetno visok doprinos insajdera u borbi protiv korupcije. Ovo poslednje istraživanje je doprinos „zviždača u pištaljku" u razotkrivanju korupcionaških afera i prevara „podiglo" na čak 50 odsto, što je
daleko više od procenta koji otpada na aktivnosti formalnih mehanizama kontrole ili akcije policije.Razume se, država koja od insajdera očekuje ovakav i sličan doprinos mora imati i zakone koji će ih, ako ništa drugo, bar štititi od zlostavljanja na poslu, različitih oblika „odgovornosti", otkaza. Mnoge države odavno ih imaju. U SAD, na primer, prvi je donet još u 19. veku, a kasnije još pedesetak. Inače, rezultati istraživanja pokazuju da su u visokom procentu insajderi rukovođeni motivima koji nisu lukrativni. Ljudi se, dakle, često suprotstavljaju korupciji i kriminalu ne zato da bi sami nešto stekli, već radi zaštite javnog interesa. Ipak, neke države svojim zakonima osim zaštite od neprijatnosti nude insajderima i odgovarajuće ekonomske stimulanse i nagrade. Primera radi, prema federalnim zakonima SAD, insajder koji razotkrije korupcionaški ili kriminalni slučaj u javnom sektoru, ne samo da je zaštićen od neprijatnih konsekvenci već može da računa na iznos od 15 do 30 odsto od vraćenog novca.
Mi nemamo ni sličan zakon. Zapravo, uopšte i nemamo zaštitu insajdera. A zbog sklonosti mnogih da olako „ocene" da je reč o „zapadnim novotarijama" ne bismo smeli da zanemarujemo mnogobrojne ljude koji su „progovorili" i dali bitan doprinos u borbi protiv korupcije u svojim sredinama kao i primere brutalnog „revanša". Predstojeće razmatranje i usvajanje zakona o tajnama i zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama dobra je prilika da se unošenjem odgovarajućih rešenja bar u jednom od njih učini prvi značajan korak u zaštiti insajdera. A priliku čini još boljom to što već postoje odgovarajuća, dobro artikulisana rešenja od kojih se ono, verovatno najkvalitetnije, u obliku amandmana koje je podneo zaštitnik građana, već
nalazi u Narodnoj skupštini.Bilo bi teško, odnosno ne znam čime bi se uopšte moglo pravdati propuštanje još jedne šanse da bar počnemo graditi pravni mehanizam zaštite insajdera.
аштите инсајдера.
