Izvor: „Blic“
Dobro je što se u vezi s Zakonom o tajnosti podataka koji je Narodna Skupština nedavno usvojila, mogu reći dve izvesno dobre stvari. Prva je već samo to što smo konačno dobili zakon koji je demokratskom društvu neophodan. Za razliku od velike većine, manje više svih, evropskih zemalja Srbija nije imala zakon kojim bi bila uređena klasifikacija tajnih podataka, nego umesto njega jedan neverovatni konglomerat od više stotina propisa, mahom prevaziđenih i anahronih koji su „uređivali“ ovu materiju. Višegodišnje održavanje ovakvog stanja je, razume se, imalo brojne negativne posledice po funkcionisanje pravnog poretka, prava građana, međunarodni ugled zemlje. Druga dobra stvar je to, što je usvojena verzija zakona znatno bolja od prvobitno predložene, što su amandmanima Zaštitnika građana i same Vlade otklonjeni neki nedostaci zbog kojih predložena verzija baš nikako nije mogla dobiti prolaznu ocenu.
Usvojena je, dakle, bolja verzija od predložene. Koliko dobra, tek će pokazati praksa. Nikako ne bi valjalo da i ovaj zakon bude jedan od onih „dobrih“ zakona čijih očekivanih efekata u praksi nema. Na žalost, to nije isključeno. Svi dokumenti ranije označeni kao tajne i po novom zakonu zadržavaju isti status. Imajući u vidu ko je sve kreirao te tajne, uključujući i organizatore „akcija“ koje su bile teški zločini, te mnoge „benignije“ ali takođe štetne „čuvare tajni“, ovakvo rešenje deluje, blago rečeno, uznemiravajuće. Jer, u vezi sa predviđenom obavezom rukovodioca organa vlasti da u roku od dve godine preispitaju sve postojeće „tajne“, već sada se treba zapitati - je li realno da tako i bude? Nisu predviđene sankcije za njegovo propuštanje, a ni automatski prestanak tajnosti po isteku roka. Zato je, ako stvarno želimo da zapuštenu sferu tajni oslobodimo prljavog i teškog nasleđa, važno da od samog početka pažnja javnosti bude koncentrisana na primenu novog zakona, prioritetne ciljeve, rokove i odgovornost za njihovo (ne)ostvarivanje.
