Izvor: Politika
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije
Vest o prekršajnim prijavama koje je DRI podnela protiv grupe bivših i aktuelnih ministara ovih dana je, s razlogom, privlačila veliku pažnju. Doduše, za dobar deo javnosti bila je razočaravajuća „paralelna“ vest – da postoji mogućnost da će dobar deo prijava, ako ne i sve, ostati bez efekta, jer će nastupiti zastarelost. Razočaravajuća, utoliko pre, što je ta mogućnost zaista vrlo verovatna. Ni izjave pojedinih ministara (npr.: ...ne dolazi u obzir da se zbog zastarelosti odbace prijave koje je podnela DRI. Insistiram da se utvrdi istina. Sad će da ispadne da neko hoće da zataška nešto...) ne mogu tu ništa da promene. Sasvim je svejedno da li su te izjave izraz iskrene ubeđenosti u sopstvenu nevinost ili rutinirane političke demagogije. Prosto, zastarelost je pravni institut obaveznog, imperativnog karaktera, državni organi su dužni da o zastarelosti vode računa ex officio (po službi, zvanično). Kad nastupi zastarelost prekršilac se ne može goniti, bez obzira na njegovu eventualnu spremnost da se podvrgne postupku.
Zato bi bilo neuporedivo bolje da članovi vlade svoju rešenost da se „stvari isteraju do kraja“, umesto izjavama za medije, potvrde aktivnom podrškom inicijative koju je nedavno podnela „Transparentnost Srbija“, a kojom se traži produženje roka zastarelosti za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka. Razloga ima više nego dovoljno. I pre „slučaja DRI“, i pored upozorenja poverenika za informacije i Uprave za javne nabavke, zastarevale su bukvalno hiljade prekršaja iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i iz Zakona o javnim nabavkama. Slična je situacija sa Zakonom o finansiranju političkih stranaka i još nekim. A nema sumnje da su jedan od razloga zbog kojih izostaje odgovornost „moćnih“, pored preopterećenosti prekršajnih organa, nespremnosti za upuštanje u rad na tim „delikatnim“ predmetima, i kratki rokovi nastupanja zastarelosti.
Zakon o prekršajima predviđa da se postupak ne može pokrenuti ako protekne jedna godina od kada je prekršaj učinjen, a da se uopšte ne može voditi ako protekne dva puta više vremena od roka koji se predviđa za zastarelost gonjenja. Doduše, u oblastima carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog poslovanja, prometa roba i usluga i javnih prihoda posebnim zakonima rok se može produžiti do pet godina.Inicijativa „Transparentnosti“ želi da ispravi nešto zaista teško shvatljivo:
mogućnost da je produženje roka za prekršajno gonjenje rezervisana za „obične“ građane, a da se rok ne produžava za prekršaje iz oblasti borbe protiv korupcije, slobode pristupa informacijama, javnih nabavki, finansiranja političkih stranaka i sl., koje uglavnom čine ljudi iz „vlasti“!Naravno, zastarelost kao institut kaznenog prava na osnovu koje, usled proteka vremenskog roka predviđenog zakonom, država gubi pravo na gonjenje ili na izvršenje kazne izrečene izvršiocu određenog kažnjivog dela, nije nikakva specifičnost našeg prava. Zastarelost je institut prisutan u pravnim porecima praktično svih savremenih zemalja. Nezavisno od toga šta vide kao osnovno teorijsko opravdanje ovog instituta „za izigravanje odgovornosti“, priznaju ga sve države. Međutim, sve, ili bar velika većina njih, i te kako vode računa, imajući, pre svega, u vidu raspoložive kadrovske, organizacione i procesne resurse državnog mehanizma koji treba da obezbedi gonjenje i kažnjavanje prekršioca zakona, da se institut zastarelosti nipošto ne pretvori u instrument robusnog izbegavanja odgovornosti.Vlada bi, prihvatanjem pomenute inicijative „Transparentnosti Srbija“, produženjem roka zastarelosti i u ovim oblastima povećala šanse da se, u što je moguće većem broju slučajeva, „stvari isteraju do kraja“, kao i da pravilo bude da eventualni prekršioci zakona snose zaslužene konsekvence, a ne da ih izbegnu. Uz to bi i omogućila otklanjanje jedne nelogičnosti i nepravde. Jer ako neko, zbog zastarelosti, treba da izbegne odgovornost za kršenje zakona, valjda je logičnije i pravednije da to bude „običan“ građanin, a ne „vlast“, ljudi birani i plaćeni baš za to da obezbede primenu zakona.
