Izvor: Blic
Uobičajeno je da, povodom 3. maja, Međunarodnog dana slobode medija, relevantni subjekti koji se bave stanjem i zaštitom slobode medija, daju prigodne ocene o nivou te slobode u pojedinim ili svim zemljama sveta. Tako smo nedavno mogli čuti da je Freedom House ocenio da je Srbija zemlja slobodnih medija u kojoj je zastupljena otvorena politička utakmica, a nezavisnost medija se poštuje. Dodatnu specifičnu težinu ovoj, zaista dobroj, oceni daje to što smo je prvi put dobili. Do sada najbolji rezultat je bio samo „delimčno slobodni mediji“.
Neke će, iz razumljivih razloga, ova ocena obradovati. A drugima će, iz ništa manje razumljivih razloga, izgledati neobjektivna. Ali, umesto sporenja bolje je da se povodom Dana slobode medija podsetimo na neka pitanja, itekako važna za fukcionisanje medija na način primeren demokratskom društvu.
Bez obzira na određeni napredak u ostvarivanju slobode pristupa informacijama, još uvek ima mnogo onih koji ne kažnjeno prava javnosti nipodaštavaju i krše. Zar nije krajnje vreme da se konačno aktiviraju mehanizmi odgovornosti za kršenje zakona?
Nedovoljno informacija o radu vlasti je dostupno na najlakši, najpraktičniji način, njihovim javnim prezentiranjem na Internetu. Smemo li biti zadovoljni postojećim nivoom elektronske komunikacije naše vlasti i javnosti, ako nas svrstava blizu dna evropske lestvice?
Potrebno je do kraja otkloniti sve mehanizme implicitne cenzure, a prostor za delovanje novinara i medija, i pravno i faktički, dovesti u sklad sa principima demokratskog sveta. Da li je sada u skladu sa čl. 10. Evropske povelje o ljudskim pravima?
Obaveza države da novinarima obezbedi elementarnu ličnu bezbednost, kao i da kazni one koji je ugroze, bar na rečima, je nesporna. Ipak, trajno se „održavaju“ slučajevi u kojima ni više godina nakon smrti novinara, javnost nije znala da li su i šta tim povodom nadležni preduzimali. Je li podjednako nesporno da je i zbog prošlosti, a još više zbog budućnosti, izuzetno važno da ih nadležni organi rasvetle?
